Branič

Страна 198

„Б Р А Н И Ч' 1

Број 10 и 11

са нежним саставом тела и белим рукама као каква дама. То је била његова животна радост, сунчев сјај и срећа. Само да није било те несигурности! Данима и недељама био је на путу. Он је био поуздан у своју жену, наравно, јер је и он био љубљен. Али ипак га је бунило, што је он младу, лепу и темпераментну жену остављао тако често саму. И једном изненада његова у потаји гајена страшна слутња се обистинила. Он је ушао у траг оном другоме. Било је мучних дана. Узбудљиви наступи, страшне сцене. Па ипак је он дошао до убеђења, да је његова жена остала још чиста. Он је знао да је она била добра. Она ће таква и остати. Али онај други није попуштао. Можда је он био један од оних који су несрећном страшћу терани у понор. Ту је једном морало да се одлучи. Он или онај аруги. Узео је једно кратко и непредвиђено осуство, да оног другог ухвати на делу. Хтео је да стане с њим лице у лице. И са овог осуства он се више није вратио у службу. Морао је у затвор. Убио је оног другог револвером. Адвокат се наслонио на своју столицу. Очи су га мало заболеле од многог студирања аката, од велике беде и људског јада, који су га душевно прожимали. Ту су била очајна писма његовог клијента, која му је он писао из затвора, мучена савест, пребацивања самом себи и страх, страх... Адвокат је видео пред собом мучну сцену, како је жену оптуженога увео у хладну говорницу затвора, где је она могла са својим мужем да говори неколико минута кроз гвоздену ограду. Тада се жена у једном тренутку окренула к њему, па му је са безгранично тужним речима рекла: „Зар то није страшно говорити с њим кроз решетке? Како је жалостан као каква уморна, измучена животиња у кавезу!" Уморна животиња у кавезу ... Аутоматски мрмљале су усне адвокатове ове речи. Зар ове речи нису могле да се примене донекле и на њега? Зар и његов живот у данашњем страховито тешком времену не личи на пут вечно гоњеног бића? Какав тежак терет најозбиљније одговорности почива на њему, какав тежак ланац дужности спутава његов живот! Његови су дани испуњени безбројним судским претресима, који стављају највеће захтеве на говорнички дар, неустрашимост, присуство духа и окретност, који живце гигантски распињу, стварајући узбудљиве ситуације, у којима треба за клијента извојевати користи насупрот ненаситим противницима. Круг дужности га стеже и он се налази као у кавезу, размишљао је адвокат.

На једанпут се отворише врата од споредне собе и његова супруга стајала је поред њега. Као ударом чаробне палице биле су заборављене муке свакидашњице, исчезли су тамни, хладни ходници судски, овално бледо лице клијента, задах тамнице и параграфи казненог законика. Чаробна је стајала она ту, витка тела у својој вечерњој тоалети за излаз, хармонично као какав егзотични цвет истицало се њено тело из белог огртача. Она је пошла на добротворну забаву. Предосећај дивне музичке ноћи, коју ће провести, учинио ју је још лепшом и млађом. Она је нашла и нарочито пријатне речи : „Ти мораш тако да се мучиш, јадниче мој! Немој да радиш тако дуго!" Следовао је један лак пољубац и она је ишчезла. Доле је већ чекало друштво и ауто је одјурио у ноћ. Адвокат је скочио са своје столице. Немо је ишао горе доле по соби, Тада је почео полугласно, са уздржљивим гласом, да говори један од својих славних говора. Само понекад за време дугих ноћних часова кроз свест му је пролазила слика сјајно осветљене сале са раскошно обученим гостима, у којој је саксофон певао своје чулне мелодије, као из неког далеког, другог света, док је његова жена играла у наручју другог... Четири дана доцније кривични процес ближио се своме крају. Одбрана славнога браниоца била је ремек дело говорничке уметности. Сала је била испуњена његовим звучним, баритонским гласом. Сви су били као хипнотисани његовом фасцинирајућом личности, Четири дана пратио је цео свет драматични развој претреса. Сада је предстојала скоро већ и одлука пороте. Млади, веома ошгри државни тужилац који је водио огорчену борбу за своју каријеру, седео је узбуђен и зајапурених образа. Славни бранилац међутим, који је тога дана три часа испунио чудом од оштроумности, ироније и патоса, изгледао је као савладан од џиновског узбуђења тренутка и наслонио је своју главу на обе руке. „Са дванајест гласова некрив!" Објавио је председник пороте. У сали се заори једногласан радостан узвик, стогласно „живео суд!" и бурно пљескање. Председник је једва успоставио мир, пошто је запретио да ће салу испразнити. После је објавио ослобођење оптуженога. Славни бранилац био је опет јунак дана и главнатема разговора у престоници. Али када се ноћу пробудио из тешког сна он је промрмљао: Јадна, уморна животиња у кавезу.