Branič

Број 10 и 11

„Б Р А Н И Ч*

тужбу и на рочишту тражили да суд одбије тужиоца од тражења, поред осталог, и са тога разлога, што они одустају од поменутог купо-продајног уговора а на овај одустанак имају право по самом уговору. Пристају да врате примљену купо-продајну цену тужиоцу. Велешки првостепени суд нашао је да тужени по уговору имају право на одустанак од истога па је пресудом одбио тужиоца од тражења. По изјављеном незадовољству, Скопљански Апелациони Суд нашао је да ова пресуда првостепеног суда не одговара закону са следећих разлога: „Погрешно је првосгепени суд нашао, да је означени уговор закључен на одустаницу — пишманлук — и сходно томе тужилачку страну одбио од тражења испуњења уговора и издања тапије, већ када се из самога уговора, који признају обе парничне стране, види да су приликом закључења уговора тужени примили куповну цену и да су тужиоцу одмах кућу предали у државину, као и то, да је у том уговору стављен услов, да ће продавци издати купц/ — тужиоцу тапију кад се прилике среде а прилике су се средиле у року, предвиђеном у привременом закону о ликвидацији мораторног стања — чл. 50. а то је до 24 октобра 1920. гое.; па како тужени до означеног рока нису тражили раскид уговора по основу пишманлука, па ни до рока, кад је тужилац тражио издање тапије на спорно имање, већ су ово истакли тек кад је тужилап тражио издање тапије, што значи, да су тиме тужени изгубили тај предвиђени услов о року поништаја уговора, — то је онда за тужену страну наступила и обавеза да тужиоцу издаду тапију." Са ових разлога Скопљански Апелациони Суд је преиначио поменуту пресуду првостепеног суда и пресудио: да тужени издаду тужиоцу тапију на спорно имање у року од месец дана по извршности пресуде, у противном, да му пресуда служи као основ за убаштињење. По жалби тужених, Касациони Суд у своме II оделењу примедбама Бр. 9613 од 22-Х 1928 г. поништио је поменуту пресуду Апелационог Суда са следећих разлога: „Преиначујући иначе правилну пресуду првостепеног суда, Апелациони суд је, осуђујући тужене на издање тапије тужиоцу, погрешно нашао, да су тужени уговор о купо-продаји имања могли раскинути на основу одустанице само до 24 октобра 1920 год., као дана, од кога се сматра да су прилике сређене и када су према уговору били дужни издати тужиоцу тапију и да им је, пошто га у означеном року нису употре-

били, истицање тога права одустанице сада одоцњено. „Из садржине уз тужбу поднетог уговора јасно се види, да је он закључен под условом одустанице, јер су њиме тужени резервисали себи право, да од погодбе одустану с тим да тужиоцу врате примљену продајну цену са припадајућим интересом. То право тужених траје све дотле док закључени уговор потпуно не изврше, према томе све дотле док тужиоца издањем тапије не учине правим сопствеником продатог имања — §§ 292 и 295 грађ. зак. Њихово право да од уговора одустану није престало истеком онога рока, до кога су се обвезали издати тапију тужиоцу, 24. октобра 1920 год., јер пошто то до тада нису учинили, онда је са њиховом обвезом да уговор и после тога изврше (тапију издаду) везано и њихово право да од уговора одустану и то све дотле, док их тужилац није тужио суду због неизвршења уговора, кадасу они, одговарајући на тужбу, то своје право и истакли. „Апелациони Суд исто тако неумесно резонује да је право тужених, да од уговора одустану престало још и самим тим, што су приликом закључења уговора примили куповну цену и продату кућу одмах предали тужиоцу у државину. Те радње биле би доиста од утицаја на њихово прагсо одустанка од уговора али само за случај да нису извршене једновремено, да су тужени на пример продату кућу предали тужиоцу после извесног времена по закључењу уговора, јер би се таквим поступком прећутно одрекли права да и после тога одустану од уговора. Међутим кад се овде из акта види да су и закључење уговора и пријем цене и предаја куће тужиоцу извршени једновремено, онда баш због једновремености извршења ових радњи остаје право тужених да се користе одустаницом све дотле, док закључени уговор потпуно не изврше (јер су га уступањем продате куће само делимично извршили) у овом случају све дотле, док их ^тужилац због неизвршења није суду тужио; иначе се не може претпоставити да су тужени хтели уговорити право одустанице с тим, да им оно одмах по закључењу уговора и престане, већ су га уговорили зато, да се њиме доцније, докле год уговор не изврше, користе. „Према свему овоме, овде има места приговору тужених да хоће да се користе својим правом одустанка од уговора, са коришћењем тога права нису одоцнили и суд је према томе и осталим ноднетим доказима спор требао да расправи. Скопљански Апелациони Суд није усвојио ове примедбе Касационог Суда, већ је пи-