Branič

Страна 212

.БРАНИЧ"

Врој 10 и 11

Смом свога I оделења Бр. 4774 од 14-Х1-1928. г. дао следеће противразлоге: „Кад се из уговора, који је тужилац за доказ свога права у овоме спору поднео, јасно види, да је тај уговор од стране тужиоца потпуно извршен, јер је он туженоме исплатио уговорену цену и да је и од стране тужених извршен и у томе што су тужиоцу предали у државину купљену кућу, те му у предвиђеном року издаду и тапију на исту кућу, — онда је самим тим, без обзира на време, када су ова извршења уговора учињена, право тужених да од уговора одустану, кога су се они у уговору дотакли, престао са наступањем рока, да своју обавезу изврше. Друкчије пак разумевање прописа § 551. грађ. зак., који регулише овај правни институт „одустанице" или „пишманлука" у грађанском праву, било би штетно по приватно-правни саобраћај; јер би значило само онемогућавање примене грађ. правне установе „пишманлука" у истоме, јер нико ко је ствестан својих интереса, не би пристао да један и од своје и од противне стране готово потпуно испуњен уговор, доводи у зависност од воље противног уговорача, да и после тога испуњења, својим правом одустанка поруши све оно, што је уговорено и извршено. Поред овога, Скопљански Апелациони Суд налази, да се тужени у овоме спору не могу користити својим истакнутим приговором права на одустаницу и са тога разлога, што се из наведеног уговора види да је тужилачка страна са своје стране плаћањем куповне цене, уговор потпуно извршила и да је на туженој страни, која је уго^ вор у толико извршила, што је тужиоцу продату кућу предала у државину, остала још обавезе, да тужиоцу изда тапију о року, који је у истом уговору одређен, те се тужена страна могла користити одустаницом само до овога рока, јер би друкчије разумевање овога уговора онако како га Касациони Суд тумачи, било противно наређењу § 547. грађ. зак. и дошло до тога, да тужена страна, која у уговореном року није извршила своју обавезу, у место да за то неизвршење буде материјално одговорна по прописима грађанског законика, буде још и фаворизирана овим давањем права на одустаницу а и иначе не може се и неправично би било претпоставити, да је тужилац толико био немаран у зашти својих интереса, да је овим уговором дао туженом право, да чак и после рока, који је предвиђен за потпуно извршење уговора, од тужене стране, пошто је тужилац са своје стране исти уговор потпуно извршио, може употребити своје право на одустаницу."

Општа Седница Касационог Суда одлуком својом од 24.—XI—1828. г. Бр. 13985 одбацила је речене противразлоге Апелационог Суда и вратила акта с препоруком да поступи по поменутим примедбама 11 оделења Касационог Суда Бр. 9613. т. и Притежатељ менице дужан је противу регресног дужника поднети тужбу у року, предвиђеном у § 141. трг. зак. и ако је у течају тога рока над имовином дужниковом отворен стечај. Одлука Опште Седнице Касационог Суда. Пресудом Охридског Првостепеног Суда Бр. 4162 осуђен је тужени Т., трг. из Охрида, као жирант по меници, да плати тужиоцу X. 65 наполеона у злату меничног дуга, као и да му плати положену таксу и трошкове. Ову пресуду одобрио је и Скопљански Апелациони Суд пресудом својом Бр. 3348 од 15. маја 1928. г. но по жалби тужене стране, Касациони Суд примедбама свога 11 оделења од 26-1X 1928 г. Бр. 7656 поништио је поменуту пресуду Апетационог Суда, са следећих разлога: „Неосновано је гледиште Првостепеног Суда, да је неумесна тужба, коју је поднео тужилац X. 21. априла 1926 год., противу дужника — жиранта благовремена и ако је протест изискан још 2. марта исте године. Неуместан је разлог суда, да је отвореним стечајем над имовином дужника Т. од 8. марта 1926. год. Бр. 3445 прекинут течај редовног рока за регресну тужбу из § 141. трг. зак. и овај замењен роком за пријаву у стечај — § 30. и 22. зак. о стец. пост. и да ова обустава траје све до момента скидања стечаја, ако је овај скинут пре него је рок за пријаву истекао, када се течај прекинутог редовног рока наставља. Одредба § 141. трг. зак. је наређење материјалног права. Само право наплате повериоца од регресног дужника условљено је испуњењем услова, предвиђених овим законским прописом: подизањем регресне тужбе у року од петнаест дана по протесту, пошто се дужник налази у истом месту, где је и меница имала бити исплаћена. Пропуштањем овога рока, менични поверилац није више у могућности, да своје потраживање тужбом оствари, јер по § 144. трг. зак., по истеку поменутог рока, притежатељ менице губи сва права противу преноситеља. Одредба § 30. зак. о стец. пост. припада формалном праву. Њом је регулисан као и осталим одредбама поменутог законика, само поступак у стечају. Суштина права и потраживања према стечајном дужнику остаје иста, баш и у случају