Branič

Број 10 и 11

.БРАНИЧ*

Страна 215

и клевете претпостављених и старијих, које не тангирају њихов званичан рад. Иначе, ако би се усвојило противно гледиште I оделења Касационог Суда, остало би отворено и нерешено питање: по кјјој би се онда законској одредби у војсци имале казнити увреде и клевете потчињгних и млађих у смотрењу њиховог званичног рада, учињене им од стране претпостављених или старијих. Разлог пак I оделења, што би се у том случају дело клевете претпостављенога у званичној дужности по другом ставу § 104. к. з. имало казнити мањом казном, него дело клевете претпостављенога у ванслужбеним односима по другом одељку § 39. в. к. з., где је већи минимум казне прописан, не може бити довољан, да се примена ове законске одредбе проширује и на дела и случајеве, који нису њоме изречно обухваћени. Таква нелогичност у нашим казненим законима није усамљена, па ипак то не може да искључи примену дотичних законских одредаба. Једна, много грубља нелогичност те исте врсте постоји између одредаба §§ 39 и 100. вој. казн. зак., према којима је, с једне стране увреда претпостављенога и старијега лакше дело од увреде потчињеног и млађега а с друге стране клевета претпостављеног и старијег пак напротив теже дело од клевете потчињенога и млађег". Касациони Суд у својој општој седници од 24.-ХИ928. год. одлуком Бр. 13.938 усвојио је поменуте примедбе свога I оделења а противразлоге Великог Војног Суда одбацио. т. и. Кад је парнична страна поднела као доказ протокол вештачења извршеног пре спора, онда је суд дужан да исказе вештака узме у оцену, ако не као вештачко миш љење у смислу § 260. грађ. суд. пост., а оно као исказе сведока према § 246. истог закона. По спору Д., молера из Крагујевца, про тиву С., због дуга од најма, крагујевачки првостепени суд пресудио је, да тужени плати тужиоцу 3.500 1 — дин. на име дуга, као и да му накнади плаћену таксу и трошкове. Ову пресуду одобрио је Београдски Апелациони Суд пресудом својом Бр. 2389 од 29-111-1928. г. По жалби тужене стране, Касациони Суд примедбама свога 111 оделења од 31. августа 1928. г. Бр. 7549 поништио је поменуту пресуду Апепационог суда са следећих разлога: „Кад је заступник тужене стране на рочишној белешци Бр. 70846 навео да остатак најамничке награде његов вчастодавац није хтео да исплати зато, што уговор није из-

вршен онако, како је погођен и када је за доказ свога тврђења поднео протокол вештачења вршеног пре спора Бр. 14563 онда је суд био дужан да исказе ових узме у оцену, ако не као вештачко мишљење у смислу § 260. грађ. суд. пост. а оно као исказ сведока према § 246. истог зак., о чињеницама, које се односе на количину и квалитет послова, израђених противно уговору, по представци тужене стране, изнетој детаљно у акту Бр. 14563 а које они сад као сведоци могу утврдити и које, с обзиром на наводе тужене стране, могу имати важности у овоме спору а према овим чињеницама може се по § 260. грађ. суд. ност., по нахођењу суда вештацима, које буду изабрале обе парничне стране, одредити вредност мање извршених уговорених послова, — те је и погрешио тај суд, кад је овакву пресуду првостепеног суда одобрио." Београдски Апелациони Суд није усвојио ове примедбе, већ је актом својим Бр. 6721 дао следеће противразлоге: „Примедбе Касационог Суда истичу недостатак пресуде у томе, што је суд приликом пресуђења овога спора пропустио да оцени исказе вештака у протоколу Бр. 14563 ако не као штачко мишљење у смислу § 260. грађ. суд. пост. а оно као исказ сведока о чињеницама, које се односе на количину и квалитет послова. Првостепени Суд у ожалбеној пресуди дао је своју оцену о доказној вредности протокола вештачког мишљења, који је тужени поднео; не ценећи пак мишљење вештака и као исказе сведока и Апелациони Суд, одобравајући првостепену пресуду налази, да је првостепени суд правилно поступио што приликом своје оцене протокола вештачког мишљења, њихово мишљење није ценио и као исказе сведока а са ових разлога: парничар, у овом случају тужени, но §§ 106. и 107. грађ. суд. пост. био је дужан у своме одговору на тужбу или и на рочишту — § 159. грађ. суд. пост., поднети доказе, који му за одбрану служе а тако и сведоке именовати, назначујући шта ће му они посведочити. Међутим тужени, не одговарајући на тужбу, у својој речи на рочишту, као ни тужилац, није истакао захтев, да се вештаци, који су своје мишљење дали пре спора, испитају као сведоци, нити шта би они имали да посведоче, дакле одрекли су се једног права, да се користе доказним средством, које им је на расположењу стајало. Према томе, с обзиром на наређење у § 3. грађ. суд. пост. у вези § 22. грађ. зак., у коме је садржан принцип располагања парничара предметом слора, суд није био овлашћен приступити оцени мишљења вештака, третирајући га као исказ све-