Branič

БРАНИЧ

Година XIV (V) Београд, јануар -ју™ 1929. Број 1—6 уредништво : кн. љубице ул . 15. издавач : УДРУЖЕЊЕ ЈАВНИХ ПРАВОЗАСТУПНИКА

Папска Држава Д-р Милета Новаковић професор Универзитета

У палати Светога Јована Латранског је 11. фебруара ове године потписан уговор којим Краљевина Игалија укида гарантни закон од 13. маја 1871. и признаје шефу католичке цркве пуну и ефективну сувереност над једном одређеном територијом. Тај уговор између Папске Столице и Краљевине Италије, окончавајући један раздор који је трајао преко 59 година, има несумљиво врло велики политички значај самим тим што ствара нормалне односе између католичкога првосвешгеника и државе у чијем се центру налази седиште управе католичке цркве. Са правнога пак гледишта, питање се поставља, да ли статут од 11. фебруара, којим се чини крај изузетноме међународно-правном положају Папе, има да значи обнављање старе папске државе, или се опет налазимо пред једном творевином зш §епепз? Као што знамо, Папе су некада имали своју државу, једнаку осталим државама. Зачетак те државе се може ставити још у годину 728. када је Папска Столица проширила своју власт на Сутри. РаМтопшт Светога Петра затим се постепено увећавао, а некипут и смањивао. Бивало је ратова, после којих су Папе губили власт и над самим Римом, али су увек успевали да поврате своју световну власт. У опште исгорија Папске Државе је необично бурна и нимало једнолика. По млетачким статистикама је војна снага Папине Државе износила 1414. године — 8000 коњаника, а 1450. год. свега 6000 коњаника. Године 1425. су приходи Папине Државе износили 400.000 дуката док су приходи Млетачке Републике те исте године били 1,100.000 дуката. Наполеон 1 одузима Папама Државу (1809.). Бечки Конгрес је с муком васпоставља. Број становника се пење у Папској Држави од 2,400.000, колико је износио 1814. године, на 3,124.000. Али баш тада, 1860. године, када становништво прелази цифру од три милиона, настаје распадање као последица уједињења Италије. Те 1760. године Папе губе већину својих земаља које се присаједињују Сардинији. А уласком италијанске војске у Рим, 20. септембра 1870. губе сасвим световну власт.

Нестанак Папске Државе је поставио био један важан проблем: све док су Папе поред црквене власти имали у рукама и владавину над извесном територијом, световна сувереност је служила као јемство за њихову независност у управи католичке цркве. Чим је то јемство ишчезло, ваљало је решити питање, на који начин да се та духовна независност у будуће осигура, и да се Папе спасу игалијанскога утицаја, пошто су, нормално, пали под италијанску световну власт. Опасност је постојала да Италија као територијални суверен над Папом утиче на целу католичку цркву, и да се услед тога или Папе иселе из Рима и изберу коју другу државу за своје седиште, што би свакако нахудило престижу древнога града, или да се католичке цркве у појединим државама одвоје од Папске Столице, да би се спасле италијанскога утицаја, што би уништило јединство католичке цркве. Сама Италија је, да би тај проблем решила, и неповерење отклонила, донела 13. маја 1871. један нарочити закон: „5и11е ргего§а1Јуе <М ботшо РопИНсе е с1е11а 8ап1а бесЈе", и провизорно решила питање једним једностраним актом зато што су сви покушаји да се са Папском Столицом начини уговор остали тада узалудни. Стање створено тим италијанским законом остале су државе толерисале, и тако је створен врло необичан положај Папске Столице, који је трајао без мало шест деценија. Необичност тога положаја је била у томе што су Папе добили положај владаоца и ако нису више имали државе. Законом од 1871. Италија је уступила на вечита времена Папама на уживање Ватиканску и Латранску палату у Риму, и замак Гандолфо на језеру Албано. Не само да ниједан орган италијанских власти није смео без нарочитога позива Папиног ући у земљишта додељена Папи, или у зграду где се Папа привремено налази, или где је сакупљен сабор за избор Папе, већ је и сама личност Папина „света и неприкосновена". Папи се одају владалачке почасти. Атентат на Папу се кажњава као атентат на владаоца 1 ). ') Ако је само завера, без покушаја извршења атентата, Папа није изједначен са италијанским владао1ЈРлтг^ .

V Џ