Branič

Број 7—12

,Б Р А Н И Ч-

Страна 139

ње саучешћа иду на то, да се неко потстрекне или номогне да изврши какво кривично дело, а радње подржавања управљене су на то, да се извршилац кривичног дела сачува од казне] да је заиста чудно, како их је могао рецензент индентификовати. Даље на стр. 37 каже се »Данилов законик уводи телесну казну које у Петровом нема«, иако чл. 2 Петрова законика предвиђа смртну казну, из чега излази, да рецензент не зна да смртна казна спада у ред телесннх казни. Затим на истој страни стоји ово: »Смртна казна се врши стрељањем. Нема помена о другој врсти те казне [!!!]. Из текста законика излази да је постојао н који други начин извршивања смртне казне, само што се не одређује«. Из овог става јасно се види да је за рецензента исто врста смртнв казнв и начин њвног извршивања, па отуда према њему може да буде више врста смртне казне!!.. — Кад рецензент овако логично износи своје мисли и закључке, шта је тек остало за његово излагање и тачно приказивање туђих мисли! Али и кад не би постојали истакнути разлози који су ме руководили да не спомињем „Васојевички закон" у својим ранијим расправама, ипак његовом спомињању није било места због једног другог врло знатног разлога. Наиме: „Васојевички закон" је објављен много доцније (1929), него друге две расправе (1926 и 1928), па због тсга није могао ни бити споменут у тим расправама. Његово навођење »по мојим забелешкама«, или, »по мојим испитивањима«, било је неизводљиво, јер је поред матервјала који је требало унети у коју од ранијих расправа, било неопходно потребно и објаснити: откуда тај закон, како се до њега дошло, шта садржи итд., дакле, рећи све оно што је најпотребније да се о њем-у зна, па затим објаснити оне нрописе које је требало донети, а све то заузело би толико места, да би свако, па и сам писац рецензије, с разлогом могао замерити да свему томе није било места, нарочито у расправама које говоре о сасвим другим стварима. Ово V толико пре, што моје раније расправе не би по садржини ништа добиле, јер оне већ тај материјал садрже, али би, напротив, њихова целина и систематска обрада много изгубиле због објашњења којз би неминовно морала доћи уз име закона и поједине прописе његове. Рецензент је све то превидео, па је због тога и учинио замерку којој није било места. 3 — Рецензент каже да, моја подела на старије и млађе прописе коју сам извршио према њихову облику не може опстати »због самог коментара Г. Јелићевог«, и као доказ наводи §§ 2 и 4 које ја убрајам у старије, али који према коментару спадају у

млађе, и обрнуто, § 14 који ја убрајам у млађе, док по коментару излази да је то један од старијих прописа, из чега, као приридан закључак, следује, да сам дошао у противречност са самим собом, јер постоји неслагање између онога што сам рекао у Уводу и онога што сам рекао у коментару поменутих прописа. До оваког закључка дошао је рецензент збс г тога, што је иобркао две сасвим различите ствари: оно што сам рекао као писац и оно што сам рекао као прост преносилац народног предања на хартију и ништа више. У Уводу ја сам као писац изнео своје мишљење о добу постанка ноједиавх прописа законских, а у коменгару сам оставио онако како о томе гласи народно предање, јер је тамо речено да ће се поједине речи, изрази и цели законски прописи објашњавативерно према народном схватању ондашњих Васојевића, тј. закон протумачити »тако како би га протумачио сам законодавац кад би у животу био« (стр. 7). Држећи се тога правила и коментаришући поједине нропиге мени за ову прилику није било главно то да утврдим да ли је овај или онај факат историски тачан или не, већ да ли тај факат народно предање сматра као тачан или не, јер се овде не тражи историска тачност, него тачно проналажење народног схватања, народне воље коју је изразио кад је редиговао поједине одредбе. Отуда и неслагање између онога што је речено у Уводу о добу постанка појединих проииса и онога што је о томе речено у њихову коментару, јер у Уводу писац износи своје сопствено мишљење, а у коментару кроз иисца говори народно предање. Следствено томе, писац одговара за оно што је речено у комемтару само за тачно и верно излагање народног предања, али не и за његове контрадикције, неслагања у времену, географији и лицима, којих је оно пуно и препуно. Кад се та неслагања узму у обзир, онда није никакво чудо што народно предање с једне стране каже да је „Васојевички закон" постао око 1830, а с друге да се § 14 овога закона односи на Млетачку републику која је, као што се зна, престала постојати као самостална држава још 1797. Уосталом ово неслагање није тако тешко да се не би дало разумети, јер је било доста оправданих разлога са којих су ондашњи Васојевићи могли поверовати да у то време заиста постоји Млетачка република, јер су они и тада, као и раније у доба Републике, долззила у додир са трговцима млетачким и њиховим агентима, а поред тога ]е у то време још постојао »гувернадур« у Црној Гори који је у ранија времена штитио иптересе Републике и њених грађана. А из свега тога јасно изла-