Branič

Број 7—12

,Б Р А Н И Ч'

Страна 141

иего је неопходно потребно. Рецензент није дакле био у стању да то осети. У акту из 1855 рецензент је видео само историју блудничења једног свештеника, па је због тога и садржину тога акта оквалификовао као »веома вулгарну«, Међутим ја сам нашао да је садржина тога акта веома, веома значајна, јер садржи много драгоцених података о узроцима кризе вере и морала код нашег народа, итд., а нарочито податке о једној изузетно1 казни — штројењу људи, затим о колективном народном суђењу и посто/ању приватне казне у Србији чак и у 1855! Документа која садрже такве податке не налазе се сваког дана, и зато никада није сувишно њихово прештампавање, нарочито тамо где њихова садржина, у вези са сличном и другом једнородном садржином, добија други изг.тед, другу боју и другу вредност. Зато сам у коментару § 17 и прештампао поменути акт у целини, јер је у овој књизи баш и било место да се он објави, колико због самог коментара односног прописа, толико и због упоређења података који говоре о колективном народном суђењу и вршењу нриватне казне у Србији са подацима који говоре о истим установама у другом крају нашег народа. Осим тога, овај акт је тако мајсторски написан, да се он не може препричати нити у изводу донети, а да због тога његова сапржина врло много не изгуби, не само од своје стварне вредности, него и од оне своје ведре духовитости помешане са озбиљном строгошћу коју имају и примењују само искусни полицајци кад хоће некога да »оцрне« или да му »опанке поткују«. Зато се човек и нехотице мора насмејати и без икаква размишљања одобриги, бар за први мах, поступак сељака из Буљуна, кад прочита овај акт у целини, док, напротив, то не би био случај кад би садржину тога акта прочитао у изводу, или просто препричану другим речима. Да је рецензент могао схвагити значај овога документа и све ове чињенице које су са њим у вези, зацело би се добро чувао, да не учини овако крупну погрегаку какву је учинио: да са својом дефиницијом о томе акту јавно нокаже и скучени обим својих правничких схватања. 6. — Рецензент каже: »У литератури о Васојевићима Г. Јелић цитира биШау, бгБ1 1 АгБапа81 (1926), 60. Ту се само, по Јиречеку, наводи које је године први помен Васојевића, и указује се на традицију по којој они имају заједничко порекло с неким арбанаским племенима. Затим цитира Зборник за историју, језик и књижевност срп. народа XIV,! 15. То је шеста књига Стојановићевог зборника Старих српских записа и натписа. На цитираној 115 стр, налази се само један кратак запис,

у коме се каже како 1809 (?) год. »одметну се Васојевић и Хас«. — Са ове две замерке рецензент је учинио четири погрешке. Прва се састоји у томе, што тврди да сам у литератури о Васојевићима цигирао и изворе (запис о одметању), а то не одговара фактичком стању ствари, јер сам под заједничким насдсвом: »Види о Васојевићима« : навео и титературу и изворе (стр. 11). Друга се погрешка састоји у томе, што каже (тако бар излази из његових речи) да није требало наводити Шуфлајево дело, кад је већ цитирано Јиречеково дело одакле је Шуфлај узео податак о првом помену Васојевића. Ако је рецензент доиста на то мислио, много је погрешио, јер се по опште усвојеном правилу морају увек навести сви писци, односно њихова дела, који један податак узимају као тачан и у колико их је више, у толико је боље, јер то значи да се по томе питању створило или је на путу да се створи опште научно мишљење, соттишб ортт с!ос1огит, а утврђивање тога факта није од маае вредности. Кад сам видео да је Шуфлај у својој изврсној расправи бЉ 1 АгБапа81 примио без резевре Јиречеков навод о првом помену Васојевића, ја сам у томе вгдео почетак формирања општег научног мишљења о томе факту, па сам због тога цитирао и Шуфлаја и Јиречека, иако је први узео поменути податак од другога. Трећа се погрешка састоји у томе, што тврди, да постоји Стојановићев зборник, јер таква књига која би носила наслов: Стојановићев зборник старих српских записа и натписа, не постоји у нашој научној књижевзости. Најпосле, четврта се погрешка састоји у томе, што према речима рецензента није требало наводити запис о одметању ВасоЈевића, јер је кратак, из чега излази да он дели све изворе у две групе, али не према њиховој сигурности и вредности садржине, него према редовима, па оне с малим бројем редова, дакле кратке, не рачуна ни у шта, и због тога замера што сам навео један такав извор од неколико редова. Тако ради рецензент не само с изворима, него и с литературом, о чему сведочи његов приговор против цитирања Шуфлајева дела, јер он изрично каже: »Ту се само (курзив је мој), по Јиречеку, наводи које је године први помен о Васојевићима, и указује се на традицију по којој они имају заједничко порекло с неким арбанаским племенима«. Да су овака схвагања рецензента погрешза и неприхвагљива, не треба нарочито доказивати. Шта више ја сам тврдо уверен, да не само што их неће нико усвојити, него ће он, рецензент, бити тај који ће се први бацити каменом на њих. 7. — Рецензент замера што сам у литера-