Branič

Страна 144

„Б Р А Н И Ч"

Број 7—12

вредност, ако би се посебно објавили, јер њихова садржина добија другу боју и другу вредност кад стоји у непосредној вези са сличном и другом једнородном садржином, а сасвим другу кад се сами за себе одвоје. Зато је било много боље и те детаље објавити тамо где им је место, него их одвајати и објављивати на ком другом месту, Књига се тиме врло мало повећава али се зато на другој страни врло много добива: материјал се не цепа већ на једном месту концентрише, избегавају се непотребна понављања, а коментар добива свој пунији и реЉефнији облик. Рецензент није имао, дакле, толико увиђавности, да потребу овога мога поступка правилно процени, 12. — Најпосле и сам закључак рецензента није на своме месту, јер се противи логичном схватању и фактичном стању ствари. Према његовим речима моја књига »...остаје као једна од значајних књига за нашу историјско-правну књижевност«, »по томе што се њоме објављује један досада непознат закон», као да све оно што је непознато мора имати и своје вредности само стога што се први пут објављује. Ако једна ствар сама по себи није добра, она то не може бити ни због тога што је нова, јер све што је ново не мора бити и добро, а од значаја могу бити само добре ствари, па биле оне старе или нове. Рецензент, као што се види, није схватио да се вредност моје књиге не може састојати једино у новини закона, него ваљда у вредности његове садржине и у вредности етнолошкога материјала, први пут објављеног у овој књизи, који у самој ствари и чини суштину ове књиге и који је по мишљењу компетентних стручњака од кудикамо веће вредности за науку, него и закон и његова новина. III Ето у колико су умесне и оправдане замерке рецензента. Поред најбоље воље нисам му могао дати за право ни код једне замерке, просто због тога што су све од реда потпуно неосноване, Он је истина и сам рекао, да његове замерке не умањују вредност књиге, а ја самовим чланком доказао не само тачност тога тврђења његовог, него и то да су те замерке биле и сасвим излишне, Али и поред тога, ја сам ипак захвалан рецензенту на уложеном труду и изгубљеном вре-

мену око писања ове рецезеније о мојој књизи, јер је време новац. Да завршимо. Похвално је од Уредништва Српског књижевног гласника , што је указало гостопримство чланку овог младог ппсца, али би још похвалније било да је тај чланак претходио прегледало, 1 ) ако не због угледа свога часописа а оно због угледа оне високе установе, у чијем је издању изишла моја књига „Васојевички закон". Јер да је то урађено, ја небих имао потребе да пишем овај чланак, као одговор Српском књижевном гласнику, као што иије дошло до такве потребе ни за Архив за правне и друттвене науке, орган београдског правног факултета, где је млади писац прво и покушао да објави свој реферат о мојој књизи. Исто тако похвално је од Уредништва и то, што као чисто литерарни часопис прима оцене и приказе и за оваку врсту радова као што је „Васојевички закон". Али ни најмање није похвално то, што не прима и озбиљне одговоре на своје оцене и приказе, јер такав поступак: с једне стране омогућивати нападе у виду критике а с, друге ускраћивати одбрану у виду одговора, не само што је неправичан, него је најблаже речено и још више него неправичан. Д-р Илија М. Јелић.

] ) По саопштењу самога редензента Уредништво Српског књижевног гласника је објавило ову рецензију на захтев г. Д-ра Владимира Ћоровића, професора српске историје на Университету, јер је г. Ћоровић реферисао, да су учињене замерке тачне и умесне и да је од користи за науку да се рецензија објави. Кад сам ја послао овај чланак Уредништву као свој одговор, опет је реферисао г. Ћоровић и предложио да се одговор не штампа. Не треба се чудити оваквим рефератима г. Ћоровића, јер је он реферисао о стварима за које није имао довољног разумевања. „Васојевички закон" је расправа из правне етнологије (е!ћпо1о21сће ЈипзршДепг) и за оцену таквих радова могу бити компетентни само етнолози-правници, али никако и историчари. Отуда се од г. Ћоровића као историчара шгје могло што друго ни очекивати, него да репензију са онаквим схватањима и крупним погрешкама препоручи Српском књижевном гласнику, а затим Да мој одговор одбије. Показане по1решке у рецензији исто су толико и погрешке г. Ћоровића колико и самог рецензента, јер се г. Ћоровић, као референт, са њима сложио, а оне су толико крупне, да најмање могу доликовати професору Университета, Истина, могла би му се узети у олакшицу околност да он као историчар није могао ући дубље у све танчине правне етнологије и у начин њеног научног обрађивања, али га то ипак не може правдати када се тиче давања суда о делима из сасвим друкчије струке но што је његоза.