Branič

Број 1—2

.БРАНИЧ*

Страна 3

озако их оценили људи, кс-ји су те законе и сами примењивали раније као судије у Аустрији, било у Касационом суду бечком, као проф. Верона, било као г. Михалиновић судија у Босни. Зато даље и нећемо цитирати ни закон о парничном поступку грађансксм, за који верујемо да ће поред најбољих намера законодавца прсмашити свој циљ, ни закон о поступку кривичном, који ће својом компликованошћу само отуђити суд од народа. Хтели бисмо да ово наше излагање нарочито поентирамо на пројекту новог Грађанског законика. То је место и најосетљивије, јер је тај закон основни за друштвени поредак у држави. Досадашња ситуација нашег грађанског права била је оваква. Осим Црне Горе са Богишићевим закоником и Војводине са законима грађанским мађарским, аустријски је Грађански закон доминирао у Србији по преводу и интерполацији Хаџићевој, у Хрватској по првом издгњу од 1811. и у Словеначкој и Далмаиији по новелисању из 1914., 1915. и 1916. године. У главном дакле у свима овим областима живело се под владом Аустријског Грађанског Законика. Па ипак наше народно биће није било апсорбовано концепцијама тога законика, већ га је кроз један век примене у суштини утицајем мењало у својој адапцији. Да поменемо у том смислу само породичне односе, односе у задрузи брачне имовинске уговоре, стварно право, па смо већ у једној домени пуног народног духоборства противу туђих и њему страних правних норми. Ми не мислимо улазити у критику Аустријског Грађанског Законика. Он је сваком познат у својим основним ставовима: некадашња школа природног права и концепције римског приватног права доминирају његовом материјом. Ми бисмо желели да поводом новог Грађанског закона, који је узео за своју основу новелирани аустријски Грађански законик, кажемо ово. Ми данас кроз нову државу, коју свима напорима морамо стабилисати, имамо да кристалишемо Југословенску народност. На ту службу по неминовности одређује се у првом реду и са насловном улогом законодавство. Отуда и концепција духа тог новог заједничког законодавства мора носити у себи дух народни, печат народног живота. То има да се имисира у сваку одредбу нсвих закона. Залуд ћемо ми декретирати изједначење закона, ако они нису блиски народном животу, њихов ефекат биће минималан. Ми знамо да оригиналног права данас немамо. Ми знамо да Аустријско право у својим многим концепцијама и принципима иије рђаво, ни несавремено. Али оно није једино у свету и нарочито, оно није ни најбоље, ни најсавременије. Има у њему ствари старих као време, схватања која додирују Средњи век,