Branič

ДВОЈСТВО КОД ПРАВОСУЂА* Душан П. Мишић, судија

Нормално је да заинтересована лица сама расправе последице својих узајамних правних односа створених, било обостраном вољом, било само једне стране, било да вољно није учествовала ни једна страна. То је у осталом, и природно, јер та лица, која интимно тангира појављено отворено питање, најбоље знају односно осете „средњу линију" која би подједнако одступала од њихових искључивих захтеваАли, и у овом времену тешко је човеку очувати меру од^осно васпоставити равнотежу а из многих разлога. Не упуштајући се у детаље, ми ћемо узети само два општа правца којима се сви ти могобројни разлози надовезују и то: или наступе нови, непредвиђени моменти или се бар једна страна не покаже бона фиде, по насталом правном односу. За први случај — парничари (шире значење) се обраћају суду, стручној друштвеној институцији која по намени својој има да изриче правду и правицу, преко закона, у којима је сажета мудрост и искуство прошлости а који поред трага опортунитета, првенствено носе у себи отиске људске етике. И тако органи суда — судије уз припомоћ својих сарадника —адвоката посматрају спорни случај кроз призму законских оквира, заобљених савешћу и њиховим осећајем човечности, пружајући, при томе, задовољавајуће контуре слике друштвене правде Покретати судски апарат у овој намери, оправдано је, јер такав поступак одговара природи тог стручног правног форума. На жалост, други је случај много чешћи и суд има прилике да се поглавито тиме бави. Овде се од суда не тражи његово стручно мишљење. Сваки парничар познаје обим свога права. Ништа није спорно, једино се претерани захтеви узајамно потиру. И суд у оваквим случајевима доноси наређење како се имају парничари управљати а не изриче „право" које су парничари, поштено, тражили од стручне судске установе.

* Види чланак г. Др. Р. Вукчевића, адв. у „Браничу" за јули-октобар 1930. „Судије и адвокати на послу истраживање правде".