Branič

Странч 226

„В 1> А Н И Ч"

Број 5

законска претпоставка, јер немогућно не може се претпоставити." Р е г г 1 затим набраја разлоге који извршиоцу могу онемогућити да сазна противправност свога дела, као: дуго бављење на страни, дуга и тешка болест и нарочит начин обнародовања закона. Стога он, у своме Рго^еИо, аг1. 19, каже „да је дело у погледу кривичних последица извињено када је извршено услед незнања да је дело забрањено кривичним законом — насталог вишом силом —, или услед битне правне или стварне заблуде која не произилази из небрижљивости." У истом смислу и Е. Р 1 о г 1 а п, ТгаИа1о, v. 1., с. 406—407. Француски писци ма да је за њих постојање свести о противправности необорива законска претпоставка — почињу правиги разлику између природних деликата и деликата позитиеног права. За деликте прве врсте, каже V 1 <1 а 1 - М а п о 1, Соигз..., с. 323, незнање деликтног карактера не може се никад инвоцираги због аксиома: „Ми1 п'ез1: сепзе 1 §'погег 1а 1о1." Незнање деликтног карактера деликата друге врсте, на против, могућно је без икакве 'небрижљивости или немарности. VI. Нормативни елеменат у појму кривње значи да извршиоц мора знати да се његово дело прогиви извеоној социјално.ј норми. Питање је да ли је довољно да је извршиоц свесан да се његово дело сукобљава ма са каквом било социјалном нормом — на прим. моралном, верском — или је нужно да он зна да се оно противи којој правној норми ? У првом случају појам „нормативности" схваћен би био јиироко, јер има и таквих правних норми које с моралом немају ништа заједничког. Такве су већином норме о полицијским и политичким деликтима. Исто тако има и велики број етичких норми којима право не даје никакве заштите. Према томе повреда извесне етичке норме не претставља нужно и повреду правне норме, и обратно. Не би имао важности приговор да онај који зна да повређује правну норму зна да тиме повређује и етичку, осим ако би се држава трегирала као етички феномен. С друге стране, појам етичности врло је лабилан: што на прим., један окорели бољшевик или анархист сматра високо етичним, против тога се може најенергичније бунити савест једног доброћудног буржое, и обратно. Не може се примити ни теорија свести о повреди ма које противдужности, јер што једна друштвена група сматра за дужност, друга то сматра за грех. Неки отац сматра као своју најприроднију дужност да испребија своје дете, које је учинило извесне грешке; други отац мисли да му је у таквом случају дужност не да пребија своје дете већ да саветује, а највише да га укори.