Branič

Ст. Јоваиовић, судија

ЈЕДНА УСЛОВНА ОСУДА КОД НАС ПРЕ СТО И ВИШЕ ГОДИНА У овогодишњој јулској свесци „Бранича" г. Др. Видан Благојевић, адвокат овдашњи, осврће се на дискусију, која се у „Браничу" повела између колеге г. Вељовића и г. Др. Вукчевића, адвоката, о томе, има ли места условној осуди и за дела из закона о штампи, и износи кратак историјат ове институције на страни и код нас. За сада немам намере да улазим у дискусију о овом питању, услед тога што ми послови то не дозвољавају. Ово јако жалим, јер је питање, како лепо каже колега г. Вељовић, збиља од првокласне важности за праксу. Друге околносги потстакле су ме да ово напишем. Пре свега леп низ чланака о условној осуди, који су изашли у нашој правничкој књижевности код нас, а које г. Др. Благојевић наводи у своме чланку, доказ је о томе, колико је интересовање за условну осуду било код нас пре рата. Још бољи доказ о овоме је изврсна студија г. Др. Бож. Марковића, професора универзитета о условној осуди, штампана првобитно у „Архиву за правне и друштвене науке" за 1908 и 1909 г., а оданде прештампана у књизи г. Др. Марковића:: „Срества за замену кратковремене казне лишењем слободе с нарочитим обзиром на условну осуду" (Београд 1909 год.). И ако штампана пре двадесет и неколико година ова књига може још и данас одлично послужити за детаљније упознавањем са установом условне осуде. Него, условна осуда није интересовала наше правнике само теориски. И у пракси се налазе случајеви условне осуде. У књизи пок. Стевана Максимовића" Суђење у кнежевини Србији пре писаних закона" чини ми се има један случај условне осуде код нас. У деловодном протоколу Народне Канцеларије из 1825 год., који има наслов : Д'ћла судеиска лвзди Народа Сербскога у попису азбучнога реда пописатие лета 1825-™ у Београду вг. СербЈИ