Branič

Страна 552

„Б Р А Н И Ч"

Број 11

оснив. и испр. земљ. књига, те Правилника и Упутстава, који су издани на основу овлаштења даног министарству правде из §-а 89. пом. закона — дакле је потребно установити прави смисао законске одредбе. У §-26. овог зак. истакнуто је,да ће се за случај приговора против тврђења и правних захтева странака у оснивању „изнаћи последњи фактични посед и резултат овога истраживања узети као подлога свему доцнијему службеном раду". Повереник дакле нема права улазити у меритум спорних овлаштења, него ће уписати стварнога поседника као власника и ову чињеницу узети као базу за даљњи његов рад. Но ако се укаже вициозност такве државине (поседа), да ли ће повереник морати или моћи улазити у расуђивање овлаштења тог правног односа или ће једноставно установити фактично стање државине и то „узети као базу за даљни рад" ? Према законском тексту повереник би могао да установи „последњи фактични посед," а то је сушта чињеница поседовања. У закону се дакле при решавању сукоба о правним овлаштењима не тражи никаква легитимисаност те државине, «его само чињеница тог правног односа. У аустр. истоименом закону о оснивању (§ 25.) тражи се „(1ег засћИсће Ве8Ј1г", а то посве одговара нашем законском тексту. Према §-у 198. грађ. зак. држалац је онај, који извесну ствар држи као своју — код кога су се дакле стекли заједно согриз и аштиз роззШепсћ. У даљним зак. одредбама. (§§-и 200, 201 и др.) говори се о квалифицираном поседу (државини). Напрама тим одредбама према норми §-а 198. г рађ. зак. држалац може бити и разбојник и тат, свако лице које ствар држи сига ашто роз51(1епс11. При тому дакле долази до изражаја највише чињеница државине уз предуслов да се то држање обавља „с вољом имати ствар као своју". Одредба §-а 26. зак. о ун. уређ. оснив. и испр. земљ. књига креће се дакле у оквиру одређења појма државине какву налазимо у норми §-а 198. грађ. зак. Према тому у споровима о правном овлаштењу на извесну некретнину повереник би само морао установити тко заиста и фактично држи ову некретнину као држалац. Притежалац (детентор) нема такве правне заштите, јер он и није држалац (поседник). За просуђивање поменуте одредбе §-а 26. зак. о ун. уређ. релеванта је нарочито и одредба §.-а 202. грађ. закона. „Где се распра о праву на државину дигне, па се сумња роди, онда се држи, да је на онога страни право, који управо ствар држи." Узмемо ли рег апа1о§1ат ову норму у везу с одредбом §.-а 26. зак. у ун. уређ., тада произлази — да код оваквих спорова о правном овлаштењу повереник има установити само стварни, фактички посед не обазирући се на правне квалификације тога стања. Правно је правило, да је сваки држалац заштићен од било каквог засизања у ово његово право. Од те правне заштите није нитко изузет, па чак ни они, који су