Branič

Страна 538

„Б Р А Н И Ч

Број 11

сионалну тајну, али је француски Касациони суд и овај зак. пропис проширио и ма адвокате, бележнике, свештенике, судије, поротнике, па чак и на берзанске сензале, без обзира на §. 4. франц. крив. законика који је готово истоветан са §. 2. нашег старог казн. законика, а то с тога, што је закон оставио могућности овако широке интерпретације и примене назначујући у горњем зак. пропису поред лекара, хирурга и т. д. и друга лица којима се због њихових својстава или због њиховог занимања поверавају та.јне, а такви су првенствено адвокати. Ово је стање престало доношењем новог кривичног законика за целу Краљевину од 16. Фебруара 1929. год. и зак. о адвокатима од 17. Марта 1929. год. По §. 252. новог крив. законика „затвором до шест месеци или новчано до 5.000.— дин. казниће се: правозаступници, браниоци и заступници у правним пословима, јавни бележници .... ако приватне тајне које су сазнали у вршењу свога позива неовлашћено другима открију." Гоњење се предузима по предлогу — §. 253. Од горе поменутих лица, као сведоци не могу се испитивати, а ако су испитани, сведоџбе неће вредети, верски преставници, државни службеници, „бранилац о ономе, што му је окривљеник као своме браниоцу поверио, осим ако окривљеник сам тражи." — §. 168. тач. 3. новог законика о судск.ом крив. поступку од 16. Фебруара 1929. год. Закон о адвокатима од 17. Марта 1929. год. у овом погледу је невероватно императиван. Он у трећем ставу §.21. о професионалној тајни каже следеће: „Адвокат је дужан чувати тајну о стварима које су му поверене, али то не може бити на штету његовог права да ради свог личног оправдања назначи извор свога сазнања. У сваком је поступку ослобођен дужности да сведочи о ономе, што му је као адвокату поверено, или да изда списе којима су му саопштене поверљиве ствари или који су сачињени као белешке о таквим гтоверљивим стварима." Овакав сгав законодавца према адвокатској професионалној тајни, коју не може адвокат открити ни у каквом поступку, објашњава се тим фактом, што је законодавац издигао адвокатску професију на степен занимања јавног поретка — §.1., па је једном тако високом занимању, у жељи да остане на висини, признао ову гаранцију за слободан и несметан рад. У истини, оваквом зак. одредбом, која нема преседана у нашој историји, а није ми познато да је садржи ма какав други зак. о адвокатима, адвокати су обезбеђени у своме раду у најмању руку исто онако, као и државни чиновници, чије је занимање исто тако јавног карактера. По слову §. 35. овог закона, прописи о професионалној тајни „код заступања и саветовања странака као и код уз-