Branič

Страна 542

„Б Р А Н И Ч"

Број 11

ђени одговори или казивање, не би задовољили овај први елеменат. 2.) Тајна, иоја је неоелашћено откривена, мора да потиче из професиоиалног сазнања. Али појам тајне није довољно прецизиран. Тајном би се могло назвати, у најширем смислу те речи, све оно што једно> лица изјави адвокату, поводом свога случаја. Исто тако, откривањем тајне могло би се назвати све оно што наноси штету једном лицу а откривено је неовлашћено. Да не би адвокат дошао под удар закона по овој логици, имао би ћутати о свему што му клијенат повери, сем ако га клијенат не овласти на откривање онога што му је поверио или адвокат се не морадне правдати и бранити путем откривања тајне. Наравно да се има држати строго тајним оно шо је клијенат адвокату са овом изричном напоменом поверио. Изван овог случаја, »гајна би имала покрити само оно што је основно у дотичном послу. За сваки поверени случај адвокат ће о томе водити рачуна. Ако би дошло до спора, наравно да би суд имао последњу реч, управљајући се према појављеном случају и према томе, да су адвокату извесна факта професионално поверена најчешће да он од њих чини употребу. Значи да је ово питање много више фактичко а миого мање правно. 3.) Лице које је неовлашћено открило тајну треба да је адвокат који је откривена факта професионално сазнао. Адвокат — заменик у смислу §. 25. зак. о адвокатима дужан је на чување професионалне тајне из посла колеге кога замењује. Исто ако и адвокатски приправник, па чак и други чиновник, кад врше дужност заменика адвоката по §. 26. зак. о адвокатима. Ова дужпост чувања професионалне тајне простире се и онда кад је адвокат престао упражњавати своју професију, те би и такав бив. адвокат одговарао за неовлашћено откривање факата професионално откривених му. 4.) И за овај делакт тражи се намера. Нехатно откривање тајне не би могло никако доћи под удар крив. законика, али би сигурно могло бити елеменат за отварања дисциплинске истраге и примене казне за дело из §. 50. став други зак. о адвокатима.

§. 168. новог крив. суд. пост. прокламује: да се као сведок не може испитати, а ако је испитан, његова сведоџба неће важити.... „3. бранилац о ономе, што му је окривљеник као своме браниоцу поверио, осим ако окривљеник то сам тражи." Ово је правило основно V нашем крив. праву. Оно је израз највишег законодавчевог разумевања циља и смисла одбране. Само, налазимо, да није требало оставити могућност испитивања браниоца у опште о ономе што му је окривљени