Branič

Страна 238

,Б Р А Н И Ч"

Број 5

права оптужбе или одбране. Питања, која се овде јављају, су врло деликатне природе, нарочито када се дира у част трећих лица и достојанство државе. Судска трибина се не сме претворити у сретсгво клеветања и вређања противника, сведока или отсутних трећих лица, нити у сретство антидржавне пропаганде. С друге стране тужиоцу и браниоцу се не може ускратити право критике деловања приватних лица и органа власти, ако су у најближој вези са кривичним делом. Такт претседника мора наћи прави пут између Сциле угушивања слободне речи пред судом и Харидбе разузданости адвоката, а понекад и државних тужиоца, и ту је претседавајући судија суверен. Још је компликованије питање о кривичној одговорности странака за говоре. Оно је решено радикално у енглеском праву, које је санкционисало адвокатски имунитет, сличан посланичком. Континентална законодавства за тај имунитет не знају, али дају право судском већу, пред којим се врши главни претрес, да пресуђује Аер1апо као с!еШ сГаисНепсе или да их бар констатује у записнику. Ако не би претседник и веће то учинили, да ли је могућно касније гоњење странке или њеног заступника за које кривично дело, учињено говором? — У руској судској пракси то је питање било решено позитивно, али већина правних писаца са тиме се није сложила 6 ), због политичких обзира. Мислим да за гоњење таквих дела меродавна су општа процесна правнла, пошто закон није створио за адвокате имунитет. 7 )

*) Види „Процес Галерсона" 1910 год. и Рознн „Уголовноје судопроизводство", стр. 313 и 314. 7 ) Соп1га М. Полак: .Имунигет одвиетника", Мејсечник, бр. 7—8, 1930.