Branič

Страна 252

,Б Р А Н И Ч"

Број 5

товати (наравно, ако је истинита). Али, овде није питање о меници него и норавнању, односно о изјави тужиочевој, која гласи: „Пошто сам се поравнао с Р. П., молим Среску власт да депозит од 15.000 динара врати депоненту К. ГТ.". — Исход овога спора зависи од овога пасуса... Ако оваква изјава нема никакве взжности (јер се не може сматрати ни као забелешка, која би се допуњавала сведоцима), онда је, заиста, и цитирана пресуда на закону основана. Али, ја мислим да се ово писмено не може игнорисати, и да је оно потпун доказ о чему гласи: да су се тужилац и првотужени поравнали. Е, сад настаје питање какво је то поравнање по својој садржини, и пошго није изложено у писмену, да ли је суд дужан спор упутити у томе правцу, или ће просто ово писмено одбацити као неважеће. Наравно, Ја мислим да се ниједно писмено не може на овај начин одбацити. Кад закон води рачуна о случајним забелешкама, он још више мора водити рачуна о писменима која су се нарочито писала за односни правни посао, али нису обухватила све оно што се хтело рећи, и што је усмено и уговорено... С тога мислимо да је садржину овога доказа требало допунити сведоцима. Или, ако ово није требало учинити, требало је спор расправити на основу допуњавне заклетве: тек овај спор није требало никако решити онако како је решен. Тужени је у овом спору тврдио: да тужилац тражи по други пут наплату дуга; зато га је и кривично тужио полицијској власти. Затим, извршили су поравнање, по коме се он обвезао одустати од кривичне тужбе и тужиоцу платити 2.800 динара за учињене трошкове и дангубу. Отишли су у среско начелство и ту му је тужилац издао односно писмено о поравнању, примио означену суму, — али се доцније покајао и вратио новац... Овом пак пресудом тужиоцу је дата могућност да погази један уговор, који је за њега закон, јер га је он сам стварао — 540 Грађ. законика ОшсЈ, ако је ово плаћање по други пут? — Шта је правилније и закону саобразније: да ли буквални формализам или правда, која треба да држи земљу и градове?! Јевта М. Поповпћ, адв. Недолазак гуженог на рсчиште и неодговарање на тужбу, не ослобођава тужиоца дужности доказивања тужбених навода по општем принципу, израженом у § 178 грађ. суд. пост. Тужилац Божин навео је да је септембра месеца 1929 год. продао туженоме Миси за 37 1 /* турских лира своју њиву у означеним мерама и границама и купац је био дужан да му по усменом уговору у року од месец дана исплати куповну-