Branič

Врој 5

„Б Р А Н И Ч*

Страна 255

ватно-правним односима тичу само парничних странака а не и јавно-правних интереса, као што је то случај код гоњења кривичних дела, па с тога извиђање грађанских спорова, као и доказивање и оспоравање навода странака зависи од њихове узајамне делатности и воље а не од суда. „Но да се може узети по другој алинеји § 178 грађ. суд. пост., да чињенице, изнете у тужби, одговору или на рочишту нису оспорене од противне стране и да се с тога не морају доказивати, мора бити противна страна о истима довољно обавештена достављеном јој тужбом, или одговором на тужбу или саопштењем на рочишту и да јој се даде могућност, да их може у одбрани оспоравати директно, или пак индиректно, навођењем и доказивањем других чињеница, које првима доводе истинитост у питање или сумњу. „Изузетно од ових правила суд има иницијативу за извођење и утврђивање по службеној дужности само оних чињеница, чије утврђивање закон тражи у јавном интересу, те да се тужбено тражење по закону може задовољити или да се може судити. На пример, испуњење услова из тач. 4-а § 471 грађ. суд. пост. код отуђења покретног или некретног имања земљоделца или да се странке легитимирају или да имају процесуалну правну способност — §§ 59, 77, 85 гр. суд. пост. „С тога, кад у овом конкретном случају тужени није на тужбу одговорио, нити је на рочиште дошао, или каквом другом својом изјавом у току спора оспорио тужбене наводе, онда је суд погрешио, што је узео, да тужилац није та збића доказао. Јер, кад сам тужени, коме је пружена могућност, да на тужбу одговори или на рочиште дође и од тужбеног се тражења брани, као и да оспори збића, којатужилац наводи, као основу свога тужбеног тражења, па то ништа није учинио, онда, према наведеном није могао суд сам од своје стране, противно II алинеји § 178 грађ. суд. пост, да спори тужиочеве наводе о постојању представљеног уговора о куповини и продаји са туженим и да, поред неоспоравања тужене стране, ставља на терет тужилачкој страни да мора постојање уговора још и ноднашањем других доказа доказивати. На прогив, кад тужена страна у опште није хтела да се брани од навода и тражења тужилачке стране у тужби, има се логично узети, да она неће да спори не само чињенице, које је тужилачка страна у тужби навела него и да се не показује противна тужбеном тражењу, из чега се природно закључује, да она прећутно признаје за истинита она збића у тужби наведена, на којима тужилац своје право заснива, па је зато и суд био дужан према поменутој другој алинеји § 178 грађ. суд. пост., иста збића сматрати за истинита и на њима засновати своју одлуку и ако о њима тужилац не подноси нарочите доказе, јер за судску одлуку не тражи се утврђивање материјалне, већ само формалне истине.