Branič

Страна 285

.БРАНИЧ'

Број 6

који нам не намећу само коментари, већ гвоздена логика коју заступа сваки правник, којега је ово питање интересовало, изузев г. Марића и незнатног дела судија. Овај закључак усвојен је и у најновијем расиису Министарства правде од 8. VI 1932 год. бр. 45017, који је публикован у овом броју „Бранича". Кад би противна теза у закону имала оправдања, онда би приватни учесник на главном претресу имао рећи свега једну реченицу, која би се састојала у тражењу да оптужени буде осуђен на плаћање износа, за који је радњом оптуженога оштећен- Закон онда не би ни помишљао, а камо ли оперисао са изразитим појмовима: образложења и поткрепљења, јер се ваљда неће узети да се образложење састоји у томе што се „од оптуженог гражи 5000 дин. које је утајио и 500 дин. на име грошкова, што све износи 5.500.— дин." То више није образложење, већ сабирање, није право, већ рачуница. Исто тако кад би ова теза била умесна, онда се не би знало, шта је законодавац хтео са прописом § 52 К. С. П. Кад је приватни учесник у праву да по овом законском пропису предузме све радње у циљу проналажења кривца, кад је он у праву да на прегресу поставља питања како оптуженику тако и сведоцима и вештацима, сва питања која задиру у дубину проблема кривичне одговорности, онда је он неоспорно у праву да се у својој усменој речи на главном претресу, после оптужбе државног гужиоца осврне на читав доказни материјал и задржи на питању кривице оптуженога. У прогивном било би немогуће дозволити прив. учеснику да предузима све радње на доказивању кривице оптуженога, али да у свом захтеву те доказе не може анализирати, повезати, и образложењем постојања кривице утврдити свој приватно правни захтевЈедан од аргумената немогуће тезе, коју заступа г. Марић и тај је, да се признавањем приватном учеснику права говора на претресу могу гшред државног тужиоца јавити још више тужилаца уз оптужбу. Свако дело оптуженога може погаћати по једног прив. учесника, па ако се оптужба распростире на 10 дела, онда је могуће присуство 10 ошгећеника уз државног тужиоца, исто тако као што и на страни одбране може бити 10 адвоката. Одељак шести § 269 регулише да се браниоци не могу понављати, аналогно томе исто ће правило вредити и за оштећенике. Као што ниједан од њих нема потребе да понавља наводе државног тужиоца, ко.ји говори нрви, тако ниједан од њих неће и не може понављати оно што су претходници већ рекли. То питање уосгалом регулише сам суд, и адвокати, који су ту, не да сабогирају, већ да суду помажу. А кад би се фантазијама лало маха, онда би се могло закључити, да се сви