Branič

Сто"па 396

.БРАНИЧ'

Број 8

смислу § 14 Крив. зак., јер је као трговачка кореспонденција, по § 75 Трговачког закона, подобно да служи као доказ о правном односу, имајући при томе, по § 291 Грађ. суд. послупка, полудоказну снагу, пошто садржи елеменат у појму правног посла куповине и продаје: понуду. Противу ове пресуде изјавио је ревизију бранилац оптуженог. Пледирао је, да инкриминисана радња садржи дело преваре, без користи извршиочеве, казнимо, с обзиром на моменат извршења, по § 257 укинутог кривичног законика, — па како се то дело извиђа и суди на приватну тужбу, а овде таква тужба не постоји, јер није поднета од превареног лица — Ј. Г., из Београда, — то је тражио, да се оптужба одбије у смислу § 76 Кривичног судског поступка. Ову ревизију одбацио је Касациони суд, на основу тачке 2 § 345 Кривичног судског поступка, нашавши, да је неоснована, пошто је Окружни суд све одлучне чињенице узео у оцену и своју пресуду довољно образложио, т. ј. дао разлоге зашто налази, да у радњи оптуженог В. стоји дело из § 214 ст. I и П Кривичног законика, — те у нападнутој пресуди нема повреде закона. Не можемо се сложити са гледиштем Окружног и Касационог суда, спроведеном у горњој пресуди: да изложена радња В. В. садржи дело из § 214 ст. I и II у вези § 232 Кривичн. зак., и поред тога,шт о је инкриминисана карта, као трговачка кореспонденција, доказно сретство по § 75. Трговачког закона, те, као таква, и исправа у смислу § 14 Кривичног законика. Ево разлога. Исправе се, у нормалном току ствари, праве за то, да служе као доказ о извесним фактима, који су од значаја за правне односе. Оне се, дакле, приликом самога састава, опредељују, да послуже као доказно сретство. Због тога се и њихово фалсификовање састоји у прављењу лажне исправе, у намери пуштања у правни промет, да би у њему послужила као доказно сретство. У конкретном случају оптужени, писањем и пошиљајем инкриминисане карте, није никако могао ићи на то, да лицу, коме је упућује, прибави доказ о правној чињеници: да је Р. Н. код њега поручио робу, — већ да код овога изазове заблуду, да му ту карту фактички шаље Р. Н. и наведе га на материјалну штету, која се састоји из трошкова око паковања, пошиљаја и повраћаја робе. Он је то учинио — без могућности сопствене или туђе противправне имовинске користи или штете неком другом, сем онога, коме карту упућује — да би себи причинио задовољство у забуни онога, који добије непоручену робу (или неког другог мотива, као мржње, пакости и т. д). Према гоме мислимо, да изложена радња оптуженог В. В. садржи дело из одељка другог § 334 Крив. законика — пре-