Branič

Страча 398

„Б Р А Н И Ч

Број 8

„Погрешио је суд, што је ожалбеном пресудом смањио уговорну казну и њен износ одредио по своме нахођењу, јер кад је суд нашао, да су уговорачи имали законско право, да у уговору своме предвиде и казну у случају његовог неизвршења, онда суд није имао законског ослонца, да уговором предвиђену казну смањује, јер је та уговорна одредба унета вољом обеју уговорних страна, на чије су се испуњење уговорачи обвезали при склапању уговора — §§ 13 и 547 Грађ. зак. Пропис § 546 Грађ. зак. Збиља даје суду право а и у дужност му ставља да „особите услове", који би уговором били предвиђени, „разумно у призрење" узима али тај пропис не даје суду право да величину уговорне казне може увек одмеравати, већ ово може чинити само у по све ретком, изузетном случају, ако би и у колико уговорна казна била по све неправична и представљала неоправдано, грубо искоришћавање једног уговорача од стране другога, међутим суд такву чињеницу не констатује." Београдски Апелациони суд није усвојио ове примедбе, већ је у писму своме од 3-У1-1932 г. Бр. 5812 дао следеће противразлоге: „Апелациони суд налази, да не може усвојити гледиште Касационог суда, изнето у његовим примедбама а које се састоји у томе, да суд није овлашћен да смањује уговорну казну, пошто је та казна унета у уговор вољом обеју уговорних страна. Одредба о уговорној казни јесте унета у уговор, на име у његовом члану 9 и то питање по овоме предмету и није спорно с обзиром на пресуду првог суда и пресуду овога суда, који ју је одобрио. Првостепени је суд и сам нашао, да чл. 9 уговора обвезује обе уговорне стране и баш на тој бази је и засновао своју пресуду. Међутим, питање, које се у току овога спора појавило, јесте питање о тумачењу и обиму чл. 9 поменутог уговора, који је уговор у смислу § 13 Грађ. здк. Закон за странке, за које тумачење вреде сва правила о тумачењу закона с једне стране а с друге долазе у обзир и одредбе самог Грађанског законика из XVII у којој се налазе опште одредбе о уговорима, који су такође од важности за оцену питања, како вредности самог уговора, тако и последица, које из њега проистичу за уговарајуће стране. У конкретном случају, уговарајуће стране предвиделе су уговорну казну у чл. 9 уговора за случај, ако испоручилац фабрика шарафа — продужи рок за извршење посла без надлежног одобрења, тако да ће ова имати да плати по 4.— дин. дневно за онолико дана, за колико је рад продужила, од погођеног посла. Ценећи ову уговорну одредбу, Апелациони суд налази, да се из њене стилизације у вези са садржином целог уговора, мора извести, да су уговарајуће стране саме стипулирале, да се ова казна има платити прво, само за оно-