Branič

Број 9

„Б Р А Н И Ч"

Страна 433

почињања извиђаја, и коме Законик изгледа према напред реченом поклања више поверења него ли истражном судији, не сме у овом случају никаквих извиђајних радња предузимаги, већ мора чекати на долазак истражног судије. Даље, што се тиче прописа о праву и дужности истражног судије да окривљеника стави у притвор — несумњиво је да стављање у притвор јесте радња која се често пута јавља као неопходно потребна, а уз то и апсолутно неодложна у интересу проналажења истине, међутим сумњиво је да би истражни судија фактички имао могућности да ту радњу предузме с обзиром на наређење § 118, према коме истражни судија дужан је свакога који је њему. доведен и притворен саслушати за 24 сати и одмах иза саслушања пустити у слободу, ако му дотле не стигне предлог државног тужиоца да се отвори истрага. Дакле истражном судији остаје само то^ да сваки пут, кад је он дужан или хоће осумњиченог притворити, чак и у хитним случајевима, — пре тога тражи предлог државног тужиоца о отварању истраге. Сем ових опаски, које се односе на отпочињење извиђаја и истраге и притвор осумњиченога, могле би се сличне замерке учинити и прописима о обустави извиђаја и истраге. Према § 96 и 108 право државног тужиоца на обуставу поступка погпуно' је неограничено и не подлежи ничијој контроли. Истражни судија, и кад не би био 1 сагласан са гледиштем државног тужиоца да се извиђај или истрага имају обуставити, не би могао апеловати на Суд и тражити његово решење, које право он уосталом има у другим случајевима својих размимоилажења са државним тужиоцем. Једини коректив такве неограничене власти државног тужиоца лежи само у праву приватног учесника да ступи на место државног тужиоца када држвни тужилац налази да нема места даљем гоњењу. Али шта ће бити када приватног учесника уопште не постоји у поступку, или кад је приватни учесник умро, а нема наследника који би иначе према последњем одељку § 295 могли своје привагно правж> потраживање „пријавити, одржати и продужити '? Замислимо гакође и. случај кад се оштећени просто „поравнао" са окривљеником па неће да предузме гоњење, од кога је државни тужилац може бити ногрешио одустао? Зар је практична таква неограничена власт тужиоца код кривичних дела, за које се гони по службеној дужности, код којих је гангиран интерес државе и друштва? Не би ли боље било дати Суду да на предлог државног тужиоца решава о потреби обуставе поступка? Изнети прописи о извиђају и истрази, као што се зна, имају за основ тако звани „акузаторски принцип", по коме функција кривичног гоњења има бити одвојена од функције извиђаја, суђења и одбране. Али као што се увек дешава ка-