Branič

Број 9

.БРАНИЧ.

Страна 447

Ова се разлика сама намеће. Јер док код потврда изјава суд не расматра садржину саме исправе, управо разгледа је само толико, да би видео да ли је очигледно допуштена, дотле се код изјава ради споразума у форми поравњања суд: упушта у испитивање саме садржине. Изјава потврђена од власти не мора имати правно дејство, док изјава — поравнање уважено од стране суда има снагу извршне судске пресуде. Из овога јасно излази да су све друге изјаве учињене пред судијом за расправу масе, макар да се односе на масену имовину, ненадлежној власти упућене, а кад су у питању поравнања V вредности преко 5.000 дин. не само релативној већ и апсолутно ненадлежној. Изгледа нам сасвим правилно да се овакве изјаве не могу примати и уважавати приликом расправе заоставштине. У случају да се оне приме и уваже питање је да ли би извршна власт била дужна да их реализује ? Исто тако суд није надлежан да услед спорних питања, која би произашла из оваквих изјава, задржава расправу масе и да странке упућује на парницу. По чл. 2 г. 7 Неспор. прав. тако се поступа, само, у случајевима кад спорно питање утиче на право наслеђа или у опште на правилно утврђивање стања, које треба да се констатује распоредним решењем. Напротив, суд је дужан да заоставштину расправи, а заинтересовани имају несумњиво право да редовним путем реализују своја потраживања. И технички разлози, поред ових правних, налажу да се застане са овом погрешном праксом. Јер, велики број масених предмета услед компликованих и многобројних трансанкција наследника и свих оних који повлаче какво право из заоставштине, између себе и трећих лица, споро се решавају и у недоглед расту док се масена имовина, обрнуто неприметно губи. Д. М. Ц.

На решење Првостепеног суда којим се одбацује захтев о одбачају тужбе као неуредне у смислу § 96 г. с. п. не може се применити § 108 ст. II г. с. п., већ на то решење има Се право на одвојено правно средство у смислу § 322 г. с. п., према једној одлуци КаСационог суда. а) По спору фирме С. и Комп., противу Д. пресудом Првостепеног суда за град Београд Бр. 18857/30 осуђена је тужена страна Д. на плаћање по тужби. Ова је пресуда оснажена пресудом Апелационог суда Бр. 5606, — али је примедбама Касационог суда од 14. октобра 1931. год. поништена пресуда Апелационог суда, са разлога : „Што суд није предходно решио истакнути приговор заступника тужене стране у погледу уредности тужбе".