Branič

Страна 520

„Б Р А Н И Ч"

Број 11

примењивано у правосуђу државе која је укинула ратификациони закон. На сваки начин да би овакви поступци од сгране једне од држава потписница међународнога акта могли да доведу до сукоба са другом или другим уговорним странама, али то је чисто питање међународне политике и моћи, и оно би, у држави која је укинула ратификациони закон, било без важности у погледу правнога домашаја тога укидања. б) Међународно Обичајно или Неписано Право постаје судским (унутрашњим) правом т. ј. правом санкционисаним и обавезним на .један други начин: оно то постаје — или, боље, рећи може постати — једностраном инициативом и вољом једне државе, изван и без сваке међународне конвенције. Ово питање стоји у тесној вези са обавезношћу коју унутрашња законодавства појединих држава придају правним обичајима. Да приметимо, узгред, да ови обичаји могу бити извор Објективног Права само уколико их закон т. ј. држава признаје као такве, што води томе закључку да, у крајњој анализи, постоји један једини извор Објективнога Права, а то је Закон. Решити овде друкчије и рећи да су правни обичаји производ друштва и да, као такви, имају своју сопствену егзистенцију, независну од државне воље, то би значило узети да, поред законодавне власти државе постоји и законодавна власт друштва, узети, другим речима, да, у држави, постоје две суверености, државна и друштвена сувереност, што би водило негацији државе која је једина суверена и којој је све потчињено и субординирано, како сами појединци тако и групе појединаца. Уосталом, познато је да две суверености не могу постојати једна поред друге: оне би се узајамно искључивале и уништиле или би једна победила другу. У погледу Обичајног Права, државе се деле у две категорије: једне по правилу не признају Обичајно Право као извор Објективног Права. Тако н. пр. Француски Грађански Законик не садржи никакве одредбе на основу којих бн Правни Обичаји били такође, поред аналогије, једно средство за попуњавање. У тежњи да изједначе Грађанско Правокоје је, у старој Француској, благодарећи нарочито разноликости обичаја, било веома разнородно, француски кодификатори из 1804. г. бојали су се да признање обичаја као извора Права не би временом нанело штете њиховом раду на изједначењу законодавства. Уосталом, из разлога мало час споменутога, т. ј. што су правни обичаји били везани за Стари Режим (1,'Апаеп Ке^ипе), редакторима Францускога Грађанскога Законика правни обичаји нису били ни најмање симпатични. У другу врсту земаља спадају оне које су отворено усвојиле систем по коме се и правни обичаји признају као извор Права, али с том резервом да ти обичаји могу доћи у обзир само као средство да се попуне празнине у Зако-