Branič

Страна 586

„Б Р А Н И Ч"

Број 12

Наравно, довољност обезбеђења је једно питање за себе, чијом би се оценом ствар још више компликовала, те би зато најцелисходније било, да се усвоји она пракса, по којој се, при поврди преноса имања одн. тапије, има да води рачун само о реалним теретима и приговорима, а све друго да буде предмет расправљања по редовном парничном поступку. У сваком пак случају, право повериочево на побијање правних дела дужникових ограничено је обимом његове дотичне тражбине, т. ј. он може побијати правна дела дужникова само у онолико, у колико му је потребно, да се за своју тражбину намири. Отуда и побијање има само релативно дејство, јер се њиме не уништава и сам нападнути акт као такав, већ се отклањају само оне његове штетне последице за дотичног повериоца, које би иначе наступиле. Што се пак тиче истакнутог тражења, да се поднети протест уведе и у судске књиге о непокретностима (интабулациопи протокол), тај захтев у даноме случају није био основан, јер се према § 20 Зак. о побијању, у судске књиге уводи само тужба, којом се врши побијање извесног правног д е л а, а не и сваки други акт, чији би се подносилац позивао на речени закон. Па и међу таквим тужбама за упис или убележавање у судске књиге, долазе у обзир само оне, код којих „извршење тужбеног захтева изискује какав упис." Овај је законски пропис доста неодређен и нејасан, али се он тиче свакако само оних тужби, које би се, на случај успеха у спору, имале остварити из оног непокретног имања, чији се пренос побија. 1 )

') В. о томе опширнрје: Др. Д. Аранђеловић, „О побијању правних. дела изван стечаја", Бранич, свеска за новембар—децембар 1930.; затим: Др. Иво Политео, „Закон о побијању правних дела изван стечаја" (текст закона са предговом и примедбама), издање „Типографије" Д. Д., Загреб 1931.