Branič

Број 3

„Б Р А Н И Ч"

Страна 107

Аранђеловића, које је, узгред буди речено, по нашем мишљењу тачније само са гледишта опортуности и правичности (узев у обзир да је наш грађански закон неправично искључио из наслеђа женску децу у корист мушке), док се мишљење г. Др. Марковића са чисто законске тачке гледишта много успешније може бранити, — па ћемо узети: да отац за свога живота има законску дужност да својој кћери приликом удомљења да пристојан мираз, по постојећем обичају. Настаје сада питање, које и јесте предмет ове расправе, да ли отац — земљорадник кад својој кћери да мираз у непокретном имању, може то уступљење имања, или пренос на кћер, извршити без обзира на пропис § 471. грађ. суд. пост., који земљораднику заштићује минимум имања за егзистензију, или се такав пренос имања има сматрати отуђењем у смислу овога законског прописа, те је приликом убаштињења ћерке, или преноса миразног имања од оца на њу, потребно прибавити доказ — уверење о остатку минимума од пет дана орања и куће са окућницом за оца, који је мираз дао. Одмах ваља нагласити да је судска пракса у третирању овога по правни саобраћај врло важног питања, неједнака и колебљива: неки судови, који врше убаштињења, траже, да им се поднесе уверење о остатку земље за миразодавца у смислу § 471. грађ. суд. пост., и, ако се покаже да давалац мираза нема, поред дате земље у мираз, још онолико, колико по овом законском пропису несме отуђити, одбијају потврду убаштињења или преноса имања, док други, сматрају да у оваквом стучају нема места примени прописа § 471. грађ. суд. пост., јер сваки отац има законску дужност да по постојећем обичају удоми и да мираз својој кћери, те такво отуђење имања није отуђење које се у пропису § 471. грађ. суд. пост. помиње, већ је вршење једне законске дужности, родитеља, те зато у свима таквим случајевима потврђују убаштењења и преносе, не тражећи од оца — земљорадника доказ о минимуму земље, која треба да му остане поред непокретности дате у мираз. Ноторно је позната чињеница сваком правнику, да је пропис § 471. грађ. суд. пост. пропис јавно-правне природе. Законске прописе јавно-правне природе Законодавац издаје у циљу заштите јавно-правног поретка у држави, те они од свакога безусловно имају бити поштовани и извршивани, а вољом странака—приватних лица — не могу бити мењани. У конкретном случају, издањем прописа § 471. грађ. суд пост. законодавац је имао за циљ један општи интерес, интерес да земљораднику, који је у времену доношења овога закона па и данас још увек гро нашег становништва, обезбеди један одређени минимум његовог непокретног имања за живот, без обзира на његову вољу, која, то је искуством утврђено, често иде до лакомислености (позната је чињеница да