Branič

Број 3

,Б Р А Н И Ч"

Схрана 121

Суд није овлашћен да у својој пресуди одреди и време, за које осуђени има да остане у заводу за принудан рад. Пресудом пећског првостепеног суда оптужени Реџеп осу ђен је за дело из § 316. та. 1 крив. зак. на пет година добије а да се по извршној казни по овој пресуди упути у завод за принудан рад, где има да остане најмање годину дана а нај више пет година. Касациони суд примедбама свога III одељења од 14-Н 1933. г Бр. 1066 поништио је ову пресуду са следећих разлога „Кад је државни суд, приступајући примени законских прописа према оптуженом Реџепу, правилно нашао, да се има применити мера безбедности из § 52. крив. зак., онда није могао изрећи да ова мера безбедности има да траје најмање једну годину дана а најдуже пет година, пошто поменути за конски пропис примењује најмању и највећу дужину времена задржавања у заводу за рад, те према томе, суд је у грани цама истог имао тачно одредити време, колико оптужени Реџеп има да издржи у заводу за рад." Пећски првостепени суд није усвојио ове примедбе, већ је дао следеће противразлоге „По §§ 51 и 52. ст II крив. зак. суд изриче само меру безбедности а не и њено трајање, које зависи од евентуалне поправке онога, над киме се изричу мере безбедности. Ово пак суд не може унапред одредити, већ се то по самом смислу законског прописа §§ 51 и 52. крив. зак. као и објашњењима у теорији о томе има разумети, да између максимума и минимума овога времена може доћи ово поправљање. Присудом се регулсава минимум и максимум а кад осуђено лице буде показало и на делу да се је поправило, то му онда надлежни казнени завод може умерити, после извесна времена, проведеног под овим надзором и предложити га за оволико или онолико умањење, не спуштајући се испод минимума, нити превазилазити максимум времена, ограничног у пресуди а одређеног законом. Изрично није речено у II ставу § 52. к. з. да ће ово суд одредити. Поред тога, овај суд стоји на гледишту, да нису судови овлашћени прописом §§51 и 52. крив. зак. да одређују трајање те мере безбедности, јер суд налази, да је ово питање тачно одређено одредбом II става § 52. крив. зак., те суд није позван, нити овлашћен да у пресуди одређује тра јање те мере. Фактичко питање, односно трајање мере безбедности зависи у сваком поједином случају од тога, да ли ће се осуђени и када условно пустити из завода за извршење те мере (овако и по распису Мин. Правде од 16-Н 1932 г Бр. 140.605). Суд налази, да ова контрола над осуђеним не може доћи од стране суда, те да би, могао тачно у напред одредити колико има трајати мера безбедности, већ ово може доћи само од непосредних органа, који прате живот и понашање