Branič

Страиа 142

,6 Р А Н И Ч'

Број 3

У истом броју изнет је сличан случај, где је једаН сопственик а\'томобила осуђен да плати на име накнаде штете конкубини погинулога услед аутомобилске несреће 15.000.франака и њеној кћери 10.000.— франака. Апелациони Суд преиначио је пресуду и досудио конкубини, односно њеној кћери, пошто је конкубина у току спора умрла, 20.000 франака као наследници своје мајке. У осталом делу пресуда је остала непромењена. Пресуда је у главном била мотивисана овим разлозима „Грађански закон наређујући неограниченим одредбама да је сваки онај који причини другоме штету дужан и да је иакнади, не чини никакву разлику у погледу природе радње која је изазвала оштећење, природе претрпљене штете и V случају смрти повређеног, у погледу природе везе из које произилази стварна и непосредна штета за онога који тра жи преко суда њену накнаду Према томе, конкубина има право на накнаду штете на случај погибије човека, с којим је она живела 30 година заједно са дететом кога су они признали и одгајили о заједнич ком трошку, с обзиром да је погинули већим делом пружао потребна средства за заједнички живот " * Судећи по овим примерима, и по одлукама Касационог Суда на које се прва пресуда позвала, могло би се веровати да је у Француској по овој материји судска пракса потпуно устаљена, међутим има још увек известан број пресуда по којима судови стају на супротно гледиште и одбијају конкубине од тражења накнаде штете, базирајући се у главном на чл. 1133 грађ. зак., 1 ) из чега изилази да постављено питање, и ако се већим делом решава у духу горњих примера, још није у јуриспруденцији добило своје дефинитивно решење. Мил. Ж. Живадиновић.

>) Чл. 1133 С. сју. гласи „Основ је недопуштен, каз је законом за» брањен, кад је противан добрим обичајима или јавном поретку".