Branič

Б Р А Н И Ч

Год. XVIII (IX) Београд, април 1933. Број 4

Јовица Б. Мијушковић, судија Пећског прв. суда ГУБИТАК ЧАСНИХ ПРАВА Примена последњег одељка § 46. Кривичног законика Све више и више се скраћује обим казни, управљених против части, и преовлађује идеја, да у интересу самога друштва кривац не треба да буде изложен јавном бламажу, или да постане потпуно бесправан, већ је потребно, да му се одузму само она права, чије би се чување иначе налазило у опреци са делом, које је извршено, са главном казном, која му је досуђена, и са његовим животом у слободи после издржавања казне. Отуда се сада одузимају само одређене у закону врсте права и то само за у закону одређено време. То се чини због тога, што „свако ограничење кривчевих права изазива у друштву неповерење према кривцу и смета му да после издржане казне васпостави свој положај у друштву и осигура себи могућност честитог рада и живота". 1 ) О овом захтеву водио је рачуна и наш нови Кривични законик од 1929 године. У њему од казни управљених противу части наведене су само: губитак часних права (§§ 46 и 47) и губитак државне или какве друге јавне службе (§ 49). Али, и једна и друга може се досудити само као споредна казна (§ 35 од. II.). Према томе, по § 46 од. I и II губитак часних права, у случајевима тамо предвиђеним, долази облигаторно. Јер, при осуди на смрт или робију преко 5 година, суд мора да изрече трајан губитак часних права, а при осуди на робију до 5 година, од једне до 5 година. Дакле, суд овде (у последњем случају) може да се креће само у погледу времена, за које се досуђује губитак часних права; да се креће између у закону прописаног максимума и минимума. Напротив, при осуди на заточење (§46 од. III.) губитак часних права може се изрећи само за време издржавања казне, док код строгог затвора (§ 46 од. IV.) губитак часних права може се изрећи за време од једне до три године, само у случајевима изрично наведеним у посебном делу; али у тим случајевима долази облигаторно. Но, још на почетку примене овог законског прописа (§-а 46.), појавило се као спорно питање: да ли лице које је осуђено, собзиром на § 70 и 71 К р и в. зако') Др. Мих. П. Чуб-шски: Научни и практични коментар Кривичног законика од 1929, Београд 1930, страна 143.