Branič

Страна 148

„Б Р А Н И Ч"

Број 4

ову казну, а да за остале случајеве о томе није ни мислио, Но да одмах овде напоменемо, да би се против таквог резоновања могло истаћи ово: да су врло ретки случајеви, да ће суд извршиоца дела крађе из § 314 осудити на казну строгог затвора. Јер већином суд, с обзиром на олакшице из § 70 по §71, замењује предвиђену казну строгог затвора казном з а т в о р а, која казна не повлачи губитак часних права. 4 ) Ово у толико пре, што је мали број криваца код којих се не стекне бар једна олакшица, а по § 71 може се и са једном олакшицом овако поступити. Отуда се законодавац можда није ни дотицао овог питања када је донео овакву допуну § 46, имајући, вероватно, у виду овај законски пропис. Јер. ипак, и овде је законодавац дао могућност суду, да извршиоца, ако има бар и једну олакшавну околност, не казни губигком часних права, ублажујући му казну по § 71; а исто тако, без обзира на број олакшица, да га ипак осуди на казну строгог затвора и тиме, облигатно, и на казну губитка часних права, само ако се суд уверио да ипак, с обзиром на друге околности и саму личност извршиоца, он то заслужује. Међутим, поред свега изложеног, мора се ипак у овоме констатовати једна нелогичност, а, ако хоћете, и законодавчева недоследност, коју би требало свакако уклонити. Наимс, потребно би било да се код свих случајева преступа, за којс је законодавац предвидео губитак часних права поред казне строгог затвора, да суд при осуди извршиоца на казну строгог затвора „може", а не да „мора", осудити и на губитак часних права. Тада би, свакако нестало ове недоследности, а, у исто време, би таква одредба била и у складу са истакнутим принципом науке и кривчевим положајем у друштву. Верујем, да се овим неби ни најмање промашио циљ одредбе § 46, имајући у виду да је нови Кривични законик и у много тежим случајевима оставио судији одрешене руке, да ли ће овако или онако поступити.

4 ) Овде ћемо навести мишље ге е једног већег суда, за које би се могло рећи да је усамљено, у коме се заступа гледиште, да суд за де;.о из § 314 треба кривпа увек да осуди поред изречене главне казне и на губиШак часних права, па када је главна казна и затвор. Конкретни случај глгси. Првостепени суд осудио је двојицу кривгца за дело гороссче, по § 314 К. з., сваког са по 10 дана затвора. Већи суд примедбама својим бр 614/32 поништио је ову пресуду са ових разлога : „када је суд нашао да је по оптужене блажи нови кривични законик са изменама и допунама из старог закона о шумама, онда је погрешио што оптужене није осудио и на споредну казну, казну губитка часних права, пошто пропис § 314 реч. 11 после измена предвиђа казну строгог затвора и губитак часних прЕва". А у једнсм другом сличном случају двојица судија истог суда овако мишљење бранили су овим разлозима: „Ми налазимо да су све крађе из § 314 казн. зак. без обзира на врсту и меру изречене казне затвора, праћене увек и споредном казном : губитком часних права. Питање о примени ове споредне казне неодлучују одредбе из главе VIII Крив. зак. о одмерааању казне, већ тенденција законодавчева, изражена у самој редакцији § 314: да за сва дела крађе из овог зак. прописа, као и за дела учињена из нечасних побуда, одређује, поред главне казне затвора, и споредна, губитак часних права".