Branič

Број 4

„Б Р А Н И Ч*

Страна 147

осуди на споредну казну губитак часних ирава, и кадгод се осуди на казну строгог затвора. : ' Судећи према овоме, до измена и допуна од 1931 наши највећи судови заступали су ово друго мишљење, да се уз казну строгог затвора, досуђену за дело дифамног карактера, за које је предвиђена казна робије, имала увек досудити и казна: губитак часних права, иако се о томе у дотичном законском пропису ништа изрично не каже. Оваквом поступању судова неби се имало што приметити. Али, питање је, да ли се и после допуне овог законског прописа од 9-Х-1931 године има у оваквим случајевима исто поступати? Ово због тога, што законодавац у овој допуни изрично вели: „Осим ових случајева суд може изрећи губитак часних права за исто време само кад место робије изрекне строги затвор (§§ 71 и 72)." Иако и после ове допуне нису отпали разлози на којима се засновало ово друго мишљење, ипак, судећи по речима „с у д м о ж е", излази, да суд „н е м о р а" лице осуђено на строги з а т в о р за дело безчастеће природе, које је угрожено казном робије, осудити и на губитак часних права. У том смислу ми ћемо навести овде и један конкретан пример. По кривици Б. Н. из Ш. поротни суд га је огласио кривим за једно дело крађе из § 314 и за једно дело из § 316 К. з. На сснову овакве одлуке поротнога суда, а у смислу § 62 к. з., државни суд је нашао да би окривљеног требало казнити: за дело из § 314 са месец дана затвора, а за дело из § 316 са три месеца строгог затвора. У диспозитиву пресуде изречена му је укупна казна т р и и п о м есеца строгогзатвора, али условно, ибез губитка часних права. Ову пресуду првостепеног суда оснажио је и Касациони суд у Београду решењем својим бр. 7657 од 5-Х1-1932. год. Ми немамо при руци мотиве који су Законодавцу послужили за доношење ове потребне законске одредбе. Могло би се само нагађати, да је то учињено због ранијег неједнаког тумачења и примене § 46 по овом истакнутом питању. Но онда, намеће се питање, зашто је у оваквим тежим случајевима оставио Законодавац суду на вољу, да ли ће или не казнити извршиоца и казном губитка часних права, када је и даље, на пр. за преступну крађу из § 314 (ако ствар прелази 1000 динара с обзиром на закон о изм. и доп. од 1931) остала одредба, да га суд мора казниги и том казном, само ако га је осудио. на казну строгог затв о р а ? Дакле за једно много лакше дело него што је дело крађе из § 316 к. з. На ово питање, изгледа нам, да се неби могло одговорити неким оправданим разлозИма. Могло би се, одприлике, рећи то, да је Законодавац, доносећи овакву одредбу, водио рачуна о истакнутом начелу науке споменутом у уводу овог чланка само код оваквих случајева, хотећи да ову казну ублажи, остављајући суду одрешене руке, да у конкретном случају сам оцени, да ли ће или не применити