Branič

Број 1

,Б Р А Н И Ч"

Страна 15

четири случаја, дакле, оида, ако су у иитању оба — увредилац и увређени као окривљени. У друга два случаја, кад приликом суђења имамо само увредиоца као окривљеног, противтужба није потребна, већ се и без ње може применити одредба § 298. II крив. зак. и извршити компензација. Другим речима : без противтужбе нису могућне од 1 — 4 набројене правне ситуације, док пети и шести случај могу постојати само онда, ако противтужбе нема. Према томе, изгледа нам једнако погрешно прихватити гледиште оних, који налазе да противтужба у опште није потребна, као и оних других, који за примену ове законске одредбе траже противтужбу у сваком случају. Прво схватање било би у супротности са принципом постављеним у § 1. крив. суд. посп,, гш коме се судски поступак не може покренути и провееги без захтева овлашћеног тужиоца. Отуда није могуће тужиоца казнити, а не може се говорити ни о његовом ослобођењу, ако окривљени није подигао противтужбу. У судској лресуди се без противтужбе не може третирати тужилац као окривљени, суд не може оба казнити нити оба ослободити, такође не може ни једног казнити а другог ослободити. Пресуда се има ограничити само на окривљеног, који може бити кажњен или ослобођен. Тражити пак у сваком случају прогивтужбу, односно не применити никада ову одредбу у одсуству противтужбе, значило би ништа мање него присиљавати окривљенога да тужи тужиоца. Јер, ако се факат да реторзија постоји, не може окривљеноме узети као основ за одбрану сем ако он изјави да тужи тужиоца са своје стране, онда је несумњиво, да ће он ради олакшања свог положаја увек подићи ту противтужбу. Ако се пак позивање на новраћање увреде, односно одбрана окривљеног, одвоји и не услови подизањем тужбе са његове стране, онда он ову врло често неће ни подићи, неће тражити да суд суди и тужиоцу, већ ће се задовољити, да ову околност истакне само у своју одбрану. Одбрану не треба везивати са нападом, јер ако ова није друкче могућа, онда ће по правилу доћи и до напада. А ни законодавац то није хтео, већ је у одредби § 5. ал. последња крив. пост. нагласио, да окривљени може, а пе мора, подићи противтужбу. Окривљеноме дакле треба оставити на слободну вољу, да ли ће подизати противтужбу или ће се задовољити, да факат реторзије истакне само у своју одбрану. При том треба нагласити, да судија приликом испита окривљеног мора обратити пажњу на начин како то чини, а да не би изашао изван круга својих дужности предвиђених у § 250. крив. пост. Судија је, на име, дужан упутити окривљеног, да може изнети противтужбу у своју одбрану, али не само што није дужан, већ не би смео окривљенога упућивати на подизање противтужбе. На окривљеноме је да оцеки шта је за њега корисније и одлучи, да ли ће он приликом евоје