Branič

Број 11 ,,Б Р А Н И Ч" Страна 499

весну награду. На тој тужби неће стајати адвокатска фирма, нити ће за овај посао сносити адвокат одговорност, и ако је несумњиво, да један адвокат боље познаје свој посао од пискарача, коме је чак законом о адвокатима забрањен рад под претњом казне. Тужилац дакле тимегуби, јер сенеможе адвокату обратити, а то не треба да буде тенденција ни државе ни суда, ни закона. Али, у накнаду за то, што у писању тужбе у овом случају адвокат не учествује, тужилац добија накнаду трошкова по пискарачкој тужби, т. ј. ако добије спор, што је мало вероватно. 2). Адвокат ће написати тужбу без своје фирме, примиће награду, изиграће закон а тужилац добиће парницу и трошкове. Овакав рад, који Ур.едба изгледа не фаворизује, не треба ни један пропис у нашој држави не само да дозволи, већ треба енергично да спречи. 3). Адвокат ће написати тужбу са својом фирмом, у случају кад то тражи нови Грађански парнични поступак, наплатиће награду и трошкове, који неће бити накнађени тужиоцу. 4). Тужилац неће у опште подносити тужбу, пошто не може да поднесе адвокатске трошкове, већ ће радије од тражбине одустати, што дужнику иде у рачун, а што не треба да буде тенденција Уредбе. Оваквим прописима адвокати и цео адвокатски ред с правом се сматрају погођени. Ради заштите свога права, адвокати се морају свим силама борити, не против Уредбе, коју начелно поздрављају, већ против оних прописа, којима су у правном смислу проскрибовани. Кад у нашој држави постоји адвокатски ред законом заштићен, кад је адвокатура занимање јавног поретка, кад се од адвоката траже исте моралне и школске квалификације као и од судија, кад се од њих тражи да плаћају веома велике државне, бановинске и општинске дажбине, — мора им се дати и да живе. Кад се уз то предвиђа у новом поступку обавезност заступања од стране адвоката пред судовима у веома великом броју послова, кад су они тиме постали исто тгко неопходни за парничаре као и судије, онда мора се дати могућност да попут судија и осталих државних чиновника, живе и адвокати од поштеног свога рада. О свему овоме Уредба на жалост не води рачуна, из нама непојмљивих разлога. Ако је се уредбодавац плашио, да ће адвокати зарадити огромне новце на земљорадничким меницама и тужбама око земљорадничких потраживања односно дуговања, на тај начин што би им судови одређивали велике трошкове —• бојазан сасвим излишна с погледом на досадашњу судску праксу — ондаје могао да одреди нарочито снижен трошковник за ове и овакве тужбе и спорове, те би с једне стране помирио принцип, да нико ко губи пред судом не остане а да то не плати, а с друге стране да то што има да плати, не буде много. Иначе,