Branič

Број 11

,Б Р А Н И Ч"

Страна 501

овом питању не долазе у обзир, јер тамошње социјалне привредне, комуналне и опште друштвене прилике не изазивају покретање овога питања. Данас већ у већем делу вароши оскудица у становима није тако осетна да би давала повода за размишљање о решењу овога питања, а такође ни други разлози овде не долазе у обзир. Међутим у Београду, Загребу, затим у градовима који су стицајем прилика постали центри привредни, управни и трговачки још и данас ово питање изазива опште интересовање. На подручју важности срп. грађ. зак., односно на подручју важности тапијског система убаштињавања, питање могућности убаштињења на поједине, физичке, делове зграде није спорно, јер тапију не може нико да добије на саму кућу, а још мање на део куће, ни идеално ни физички. Овде је у § 277—280 строго спроведен принцип 5ирег{1аеб сесШ бо1о. Међутим питање, да ли постоји ова могућност по нашим новим земљишнокњижним законима, изгледа да је још спорно. Има писаца који заступају мишљење, да би се на основу § 215 срп. грађ. зак. сувласници могли убаштинити и на одређене физичке делове, зграде, штавише изгледа нам, да би по једном мишљењу 1 , свакако када би било техничке могућности, овакав упис сувласништва био дозвољен и у досадашњем систему тапија. Ово мишљење изводи се тумачењем прописа § 215 срп. грађ. зак. који гласи: „Ствар једна покретна или непокретна може и неколицини принадлежати, и онда се они на целу ствар односе као једно лице. И право њихово бива заједничко, ако није ћоме од њих, особита чест назиачена, ћоја искључибо н>ему и принадлежи". Из другог дела друге реченице овог зак. прописа г. др. М. Бартош изводи закључак, да је по срп. грађ. зак. могуће убаштињење на физичке делове зграде, хоризонтално и вертикално, односно на спратовима и становима. Ми се овде не слажемо с овим мишљењем, јер, пре свега, у времену када је донет срп. грађ. зак., можемо сасвим оправдано претпоставити, није ни постојала потреба доношења законске одредбе у циљу оваквог убаштињења. Социјалне прилике тога времена нису изискивале такву законску одредбу, јер овакви сувласнички односи у Србији тада нису ни постојали. Уосталом изгледа да нису постојали, или бар нису били нимало актуелни, ни у Аустрији, јер ни тамо грађ. законом није регулисано сувласништво на физичким деловима зграда. Да је ова одредба постојала у аустр. грађ. зак., па да се одатле пренела у српски, још би се и могло претпоставити, да је српски законодавац одатле ову одредбу реципирао и без обзира на стварну потребу доно-

1 Д-р Милан Бартош, Питање реалне сусвојине на зградама — Архив за правне и друшт. науке бр. 5 из 1933 год.