Branič

Број 11

„Б Р А Н И Ч'

Страна 519

Зак. о Рад. тако да би се могло поставити и питање, да ли су случајеви, кад службодавац може превремено отпустити службопримца, побројени у § 239 Зак. о Рад. самојаче подвучени речју „нарочито" или сем тих разлога има и других? Другим речима да ли се случајеви из § 239 Зак. о Рад. због оне речи „нарочито" имају сматрати као таксативно побројени или само ехешрН саиза? Свакако да је то набрајање таксативно, јер у противном законодавац не би у § 239 Зак. о Рад. набројио 12 тачака од којих свака има по неколико случајева. Остаје нам сада да видимо шта је пракса показала у решавању ових питања. Одмах морамо нагласити да је пракса показала много више у погледу изигравања права на отправнину него у погледу њеног правилног решавања. Овако је пракса почела да изиграва висину отправнине: „А" као лице коме је поверено обављање „виших трговачких послова" ради већ 12 година у радњи „X" са месечном платом од 5000 динара. Услед велике конкуренције у радној снази радња „X" се реши да замени "А"-а са неком јевтинијом радном снагом и да му даљу службу откаже. Најпре му постепено снизи плату до на пр. 1500 дин. па му онда откаже службу. „А" не сме да откаже службу, јер тиме губи уопште право на отправнину, не сме ни да напусти службу, јер није наступио ниједан случај из § 238 Зак. о Рад. већ стрпљиво чека да ли ће се то смањивање плате једном зауставити. На крају он излази из радње примивши на име отправнине једва онолико, колико је пре пар месеци износила његова једномесечна плата. Овај пример решавања праксе сигурно није био у интенцијама законодавца, али се из њега јасно види оно што смо горе истакли, а то је, да је нелогично да службопримац не може због важног разлога отказати службу службодавцу без губитка своје отправнине, а да службу може пап^стити због важног разлога без бојазни по питање своје отправнине. У изигравању права на отправнину пракса је пошла још корак даље, па је појединцу, који би према својој дотадањој врсти посла имао право на отправнину, променила врсту рада поставивши га на тај начин у ред оних лица, оних службопримаца, који немају уопште права на отправнину. На пр. неко је у радњи био књиговођа, па пошто се је радња решила да га отпусти без права на отправнину, она му одузима даље вршење књиговодствених послова, а додељује му у будуће да ради какав подређени (помоћнички) посао, тако да га на крају не отпушта као лице „коме је поверено обављање виших трговачких или техничких послова" у радњи, већ као нешто сасвим друго, отпушта га као некаквог помоћника. Овом праксом се особито служе сада акционарска друштва и веће радње са разгранатим пословима.