Branič

Број 1

„Б Р А Н И Ч"

Страна 9

збирке и ако ни судија ни становништво тесуд. територије не употребљују ово наречје 6 ). И ако је до изједначења законодавства у Србији било смешно писати судске одлуке по збирци формулара исто онолико колико и писање приватне коресподенције по књизи „Како се пишу писма" ове су збирке, нарочито у прво време, имале утицаја на стил судских одлука. Но тај утицај полако опада и можемо се надати да ће сасвим ишчезнути. 2.) Све што је речено за стил судских одлука важи и за језик, у колико се не ради о стручним терминима. Онако исто као што судови нису употребљавали језик срп. кр. суд. поступка, кривичног законика и грађ. законика у колико је у току времена застарео, него у одлуке уносили нове савремене речи, — тако исто може да се ради данас са новим законодавством. И као што нисмо у пресудама говорили о ,,качествима", „остојателствима", „двозначећим знацима и дви. жењу тела", „лудим, згранутим, бесомучним и сумашедшим" — тако ни данас не морамо у нашим одлукама употребљавати речи које нису наше и којима нико у народу не говори. 3.) У погледу стручне терминологије стање је најтеже. Користи од унифициране терминологије толике су, да је по моме мишљењу боље задржати и наопаку законску него оставити свакога да прави своју терминологију. Но могло ■би се у току дуге примене закона очекивати и у овом погледу извесно побољшање, на пр. у погледу упрошћавања и скраћивања термина, процес који је био запажен и у српском законодавству. Закључак из свега овога је: да ни данас нема сметње да судија који познаје свој књижевни језик напише одлуку на исправном књижевном језику без обзира каквим је језиком закон писан. А то је довољно па да просечно писмен човек пресуду разуме, према израженој жељи А. Суда. Ступањем на снагу новог Судског пословника и за територију Србије, судије на територији Србије имаће и у њему једну подршку. Нзегов чл. 54. прописује, говорећи о језику и стилу суд. одлука, да одлуке морају бити на службеном језику, а образложења јасна и разумљива за странке. Даље, да се у писању одлука по могућству имају избегавати стране речи и начин говора различан од онога који се употребљује у саобраћају, као и да одлука мора бити разумљива. У осталом, данас када је дата на једној страни најшира јавност поступка, недопуштено је онемогућити рђавим језиком и стилом одлуке парничару и публици да зна шта суд ради и због чега тако ради. „Правнику практичару није потребно данас да задивљује лаике својом високоученошћу, нити да

6 ) Др. Јосиа Жилач, „Мјесечник " стр. 258 од 1933 наводи слично за Хрватску.