Branič

Број 1

Што се тиче приговора туженога, да је овај дуг пренео по пристанку тужиоца на М. П. и да је исти на тај начин угашен, суд је исти одбацио налазећи да тужени Ј. ничим није доказао да је овај пренос извршио по пристанку тужилачке фирме § 874. грађ. зак. Београдски Апелациони Суд пресудом својом од 7 децембра 1932 год. Бр. 10939, по изјављеном незадовољству тужене стране, одобрио је горњу пресуду окружног суда. Касациони Суд у Београду по изјављеној жалби тужене стране, примедбама свога III одељења од 24 јануара 1933 год. Бр. 301 поништио је горњу пресуду Апелационог суда, са разлога: „Кад суд обавезу туженога према тужилачкој страни утврђује само саслушањем туженога код градске полиције поднетим у тужби, онда то саслушање које садржи признање туженога да је тужилачкој страни доиста дуговао спорну суму имао је суд да узме у целини онако како цело признање туженога гласи, а није могао према § 185. грађ. суд, пост. да то признање цепа и само онај део који терети туженога да узме на његову штету као доказ, а остали део признања којим тужени тврди да је тај дуг ликвидиран пребијањем потраживања са потраживањем од М. П. да одбацује. Јер ко хоће да се признањем противника користи мора га узети у целини онако како је исказано, а не само онако како њему користи. Ово нарочито зато, што су обадва правна факта, и признање дуга и измирење дуга компензацијом — једновремена и у тесној вези један с другим; и што без оваквог признања тужба за себе не би имала никаквог доказа". Београдски Апелациони Суд није усвојио предње примедбе Касационог Суда, већ је актом својим од 9 фебруара 1933 год. дао следеће противразлоге: „Кад тужени није ничим доказао — ма да је у смислу § 178. грађ. суд. пост. на њему лежао терет доказивања да је и тужилачка фирма њему дуговала и пристала на измирење дуга компензацијом, како је то тужени у своме саслушању код престојништва градске полицијеу Крагујевцу Бр. 7306/31 навео — онда по налажењу Апелационог Суда, пошто она два главна факта садржана у пом. протоколу саслушања туженога признање спорног дуга и измирење истога дуга компензацијом са неким потврђивањем туженога, нису ни конексни ни симултани, већ претстављају два сасвим одвојена правна факта која не стоје ни у каквој вези, у конкретном случају не стоји случај недељивости признања из § 185. грађ. суд. пост. већ је комплексно признање ове врсте дељиво. Према томе споредни факат о постојању компензације као недоказан ни у колико не модификује постојање главног