Branič
Број 2
„Б Р А Н И Ч"
Страна 81'
(осудно решење), а место „приговора на платни налог", доћи ће „тражење задржања решења од извршења" (§ 455 срп. г. с. п.). Али, док уводни закон нигде и ни једном речју не помиње „кратко суђење" из срп. г. с. п„ дотле, на неколико места, па и у самом чл. 37, говори о „илатежним налозима", садржаним у осмој глави законског члана од 1911 год., (мађарског закона) који важи на територији Апелационог суда у Н. Саду. И сада када се решење по кратком поступку узме као платни налог (мада он то строго узевши није), а тражење задржања решења од извршења, као приговор на платни налог, онда се тешкоће, у примени чл. 37 уводног закона не појављују. Тако, ако по тражењу задржања решења од извршења, које је поднето пре 1 јануара 1934 год. није донета никаква одлука, нити је отпочела расправа ради каквог извиђања, тада ће се применити нови закон, а у противном спор ће се окончати по старом. Г. др. Драгољуб Аранђеловић, у своме чланку „О средствима обезбеђења ио старом и новом ироиесном законодавству " (Полидија за 1933 год. бр. 21—24), сасвим друкчије решава истакнуто питање. На име, он на страни 1095, текстуелно каже ово: „Сад ако је пре 1 јануара 1934 год., када у Србији ступа на снагу нови грађански парнични поступак> била поднесена суду тужба за правдање забране и прибелешке и донесено осудно решење против дужника у смислу §§ 54 и 457, а тужени је дужник у смислу §§ 455 и 458 тражио до 1 јануара 1934 год. да се осудно решење задржи од извршења, онда ће се овај спор претресати и одлучити по грађанском судском поступку за Србију. Јер се у чл. 36 уводног закона каже: „... прописи новог грађанског парничног поступка неће се примењивати на правне спорове, у којима је на дан, када је тај закон добио обавезну снагу,. већ поднесен одговор на тужбу (приговор на тужбу, односно противспис), или је већ отпочела усмена спорна расправа (расправа о главној ствари). Ови ће се спорови претресати и одлучити по досадашњим прописима. Осуђени по кратком поступку (§ 449 србиј. гр. суд. пост.) може по §§ 455 и 458 истог закона тражити да се осудно решење задржи од извршења и то његово тражење одговара ириговору на тужбу г о којем се говори у ставу 1 члана 36 уводног закона". Из цитираног става из чланка г. др. Аранђеловића, јасно се види да он тражење задржања решења од извршења (§ 455), по кратком суђењу сматра за ириговор на тужбу о коме се говори у чл. 36 уводног закона. Ово резоновање г. др. Аранђеловића, као и закључак, који долази као последица таквог резоновања, не може се усвојити. Члан 36 уводног закона говори о редовном саору и о одговору на тужбу у истом, а ириговор на тужбу и иротуспис, стављени су у загради, да