Branič

Страна 100

„Б Р А Н И Ч"

Број 2'

па чак и врло контрадикторних, што је — како напред рекосмо — проузроковало неједнако примењивање — разуме се — имала за последицу ништавност продаје, проузроковала штету повериоцу, врло често и дужнику, навукла одговорност извршиоцу, а била и од штете администрацији у опште, због траћења времена. Тако је било случајева, да извршни органи при неколико продаја, незнајући се снаћи у сукобу између повериоца заложних и хирограферних, и осталих лицитаната, — нареде, да не дозвољавају никоме да лицитира без кауције, па био он интабулант или не, мислећи да ће тако, ако ништа друго, а оно бар избећи одговорност због неправилног рада. Међутим то је груба повреда права интабуланата, и неинтабулисаних поверилаца, који су продају тражили, која може бити и од штетних последица по дужника, јер се одбијају озбиљни купци чије би учешће често пута повећало куповну цену, а који, знајући да имају право да лицитирају и без кауције, не спреме новац за ову, те тако нису у могућности да узму учешћа у истој. По тужби ових интересаната продаје су ништене, наравно. Ми законски текст последњег става § 479. г. с. п. тумачимо, тако смо га и примењивали, да, — ако је на пример имање које је оглашено за продају, процењено 100.000 динара, па на истом постоје два интабуланта, један рецимо, са тражбином од 50.000 динара, други од 40.000 динара, и јелан трећи неинтабулисан повериоц, али који је извршење продаје тражио, са 10.000 динара тражбине, — ни један од њих није дужан положити кауцију, већ да и без полагања ове имају право лицитирати, а то због тога, што прва двојица имају потраживања, из имања које се продаје и које им служи као залога, која далеко премашује суму која се на име кауције тражи, и која би изнела рачунајући по 10%, 10.000 динара, а то је опет таман толико колико у овом нашем напред истакнутом примеру, потражује неинтабулисани повериоц који је продају тражио, па би према томе и он од давања кауције имао бити ослобођен, јер му залога коју има својим потраживањем из имања, чију је продају тражио, и које жели да лицитира, служи као гаранција, као кауција, коју би имао положити у случају да није у једном од напред побројаних положаја. За случај, да би овај последњи потраживао мање од 10.000 динара, рецимо да потражује само 5.000 динара, — он би онда имао да плати кауцију на ону разлику до укупног износа кауције: 10.000 — 5.000 = 5000 дин., ако жели да лицитира, иначе би био одбијен. Зашто се овако поступа односно зашто је законодавац тако наредио? Одговор ће се наћи у томе, што је намера закодавцу свакако било, да се на лицитацију пусте само озбиљни лицитанти који стварно желе, да, не само купе