Branič

Број 2

„Б Р А Н И Ч"

Страна 71

нису означене тачке пресуде или повреде закона, као и онда, када ревизију није потписао овлашћени бранилац. Намеће се питање: шта је руководило редакторе овога Законика да у погледу одбачаја непотпуног призива одузму сва права суду првог степена, а да у погледу одбачаја ревизије истом суду даду толико права? Ако би се за мерило у том погледу узела важност појединих правних лекова, не налази се довољно оправдања за такво подвајање. Несумњиво је, да је ревизија много важнији правни лек од призива и да се њоме може много више постићи него непотпуним призивом. Јер, непотпуним призивом може се нападати само одлука о казни, мерама безбедности, трошковима поступка и т. д., док је домен за изјаву ревизије много пространији. И онда је нелогично, да правни лек који може имати много већих последица може одбацити суд првог степена, док правни лек са мањим последицама исти суд не може одбацити. До којих нелогичности се у пракси долази. поводом тога, види се из овог случаја. Жалилац при објављивању пресуде изјави призив и ревизију, не наводећи ни тачке пресуде, ни повреде закона. У законом року не оправда ни призив ни ревизију. Окружни суд дужан је да такву ревизију одбаци, а да по призиву пошаље списе апелационом суду. Али пре но што списе пошље апелационом суду, дужан је да сачека док истекне рок за изјаву жалбе. Овде је потпуно умесно питање, коме је и зашта потребно, да се изгуби толико времена чекајући протек рока за жалбу, па да се тек по истеку истог списи шаљу по призиву апелационом суду, који на крају крајева не може ништа друго учинити, до да и ои одбаци призив, Зар се није могло то регулисати тако, да окружни суд једновремено, истим решењем, одбаци и призив и ревизију, па да апелациони суд, ако у законом року буде жалбе на то решење, расматра то решење и у погледу призива и у погледу ревизије. Могло је, и треба за будуће тако регулисати. С погледом на то, да послови у судовима, и поред све привредне стагнације, или баш за то, непрестано расту и то како у првостепеним тако и у вишим судовима, с погледом на то, да државне финансије не дозвољавају повећавање судиског кадра у оној мери у којој послови расту, и најзад с обзиром на начело економије поступка, треба учинити све, да се избегну оне судске радње које нису неопходне. У том циљу, једна од првих мера била би измена проииса §§ 333 и 334 Ски. Било у једном, било у другом пропису, ваљало би унети одредбу, да окружни суд може одбацити иризив како у случају закаснелости изјаве или оправдања, тако и у случају неовлашћености жалиоца, и најзад, у случају када ни у изјави, ни у оправдању призива нису наведене тачке пресуде које се призивом нападају, Далеко сам од тврђења,