Branič

Страна 475

постоји закон о кривичном судском поступку од 1877 г. који такође има своје ново допунско законодавство, а најважнији је закон од 6/ХН 1933 год. о надлежности судова при примени судске деобе, и закон о судовима за малолетнике од 16/11 1928 г., и закон о устројству судова од 22/1111924 год. Као врхунац овог законодавства, за које се може рећи, да се развијало у једном доста редовном и нормалном правцу, дошао је закон од 3 јула 1934 г., који садржи само један члан: „Мере извршене од 30 јуна до 2 јула 1934 ради уништаја актова побуне и велеиздаје, сматрају се за законите, пошто су биле наложене стањем праведне нужне одбране, у којој се режим налазио". Предње нормално законодавство показало се недовољно; државна власт прибегла је мерама, које редовно законодавство није предвидело; а после свршених и примењених мера влада издаје закон, којим те радње проглашава законитим. После овог догађаја — појављује се питање: је ли данашњи „режим" у Немачкој, односно је ли правни појам у Немачкој способан за даљи живот, или је појам о праву у Немачкој умро? Брутална репресија извесних кривичних радња, које су биле у изгледу, дискредитовала је у иностранству схватање о унутрашњем праву у Немачкој. Тамо постоји данас један велики стварни поремећај у схватању о праву, који поред оног поремећаја у економском и финансијском погледу, доприноси, да се међународни положај Немачке јако уздрмао и да од њега, ипак и поред свега тога, постоји општа опасност за мир у свету. 12. VII. 1934. Чланак који објављујемо вероватно је последњи што је изашао из пера пок. Др. Душана М. Суботића. Са овим чланком и на овај начин Уредништво Б р а н и ч а опрашта се за увек са својим одличним сарадником бив. претседником Београдског касационог суда пок. Др. Душаном М. Суботићем. Кад је овај чланак предат нашем Уредништву, у првој половини августа месеиа, нико није веровао да ће у ноћи између 5. и 6. септембра 1934, год. после свечаног банкета приређеног у част бугарских правника од стране г. претседника Београдске општине и после одржаног говора дан раније на другарском вечеру, Др. Душан М, Суботић заклопити очи за увек. Његова снажна појава, жеља за животом, плодност и у науци и у судском послу, нису давали ни најмање основа за сумњу да му се крај живота приближује. Др. Душан М. Суботић сигурно је једна од најинтересантнијих појава у средњој генерацији наших правника. Сељачко дете, Шумадинац, рођен 1877. год. у Рамаћи крај Крагујевца, Др. Суботић одлично завршава нижу и вишу школу да по положеном правном факултету докторира у Лајпцигу са тезом: Утаја по Српском кривичном законику. По повратку у земљу почиње своју каријеру 1903. год. као судски писар у Крагујевцу, да по обиласку више места у унутрашњости дође у Београд, где постаје судија, претседник трговачког суда, касациони судија и претседник Касационог суда