Branič

Страна 610

,Б Р А Н И Ч"

Број 11

III. Ни закон ни Устав срп. прав. цркве у погледу регулисања брачно-породичне материје, нису ставили ван снаге ни грађански законик ни закон о црквеним властима. Ова два закона у ствари остају и даље да правилно регулишу ову материју са државне, црквене и грађанско правне стране и све нове одредбе црквене власти које ову материју у ма чему укидају, мењају, допуњују или проширују, не могу да важе како за грађане тако исто и за судове. По чл. 26 Закона и чл. 279 цркв. Устава ова два закона укидају све законе, уредбе и др. прописе који регулишу предмете из ових закона т. ј. како се по Уставу вели: „који се противе овом Уставу". Међутим ни грађ. законик ни закон о цркв. властима ни у чему се не противе овим новим законима а како они регулишу у основи брачно-породично право, то и даље остају у снази и они су једино меродавни за регулисање односа из ове области права. Прописи чл. 26 Закона и чл. 279 Устава не могу се тумачити да имају снагу потпуне негације свих оних законских одредаба, које су кроз државну законодавну власт регулисале брачно-породичне односе. Треба знати да по чл. 6 цркв. Устава за цркву важе само ова два државна закона и да црква осталим државним законима не даје никакву важност за свој живот. Како пак ова два државна закона не регулишу једну материју прив. правних односа која мора бити регулисана у сваком случају, онда је јасно да државни закони који ову материју регулишу на свој начин, имају обавезу за све грађане и државне власти а за цркву у толико, у колило хоће да их примени онде где је њој одређено самостално делање за своје црквено уређење и свој унутарњи живот. По црквеном схватању црква је постала држава у држави и то са много већим прерогативима но и сама држава, из чије власти она у ствари црпе своју власт и живот на државној територији. Не само да црква није дужна да се управља по државним законима, већ она држави натура обавезе да се она управља по њеним правилима. До душе морамо признати, да сама црква овај свој чл. 6 Устава врло често дезавуише када на неколико места у брачном Правилнику ипак прописује, да ће се у извесним случајевима црквене власти управљати и по другим државним законима који случајно односну материју регулишу. Дакле црквено законодавство како оно старо тако и ово ново, није баш савршено, чиме се даје за право тези, да црква не може да буде ни ван државе ни ван стварног живота верних. Настаје једно интересантно питање за редовне државне судове. Како ће се они понашати у имовно правним односима супруга, чији је брак разведен на основу овог чувеног брачног Правилника а са услова који нису предвиђени државним законима али су предвиђени у Правилнику напр. у § 107 или §