Branič

Страна 600

„БРАНИЧ 1

Број 115

20. децембра 1880. год. полаже адвокатску заклетву,. затим уређује правни часопис Волтер, пише мање правне саставе и иступа јавно као озбиљан али прилично плашљив говорник. Тек Скупштина ће му пружити прилику да развије свој велики говорнички таленат, који ће послужитњ непрекидној служби права и правде, слободе и демократије.. Из правничке школе изнео је осећај за ред и законитост: с тога ће Поенкаре бити највећи противник партијске аутократије, незаконитих поступака и највећи бранилац. правног поретка. Министарски положај долази му као заслужно признање, а пријем у Француску академију, 9. децембра 1909. год.. од стране Наполеоновог историчара Лависа, биће највеће признање за његов рад на књизи и науци, јер је Поенкаре по Лависовим речима „луча суда и луча парламента". Сваки посао Поенкаре је до најмањих ситница простудирао, тако да му се никад није могло десити, да ма у којој прилици буде неспреман. Говорио }е увек сјајно припремљен. Да убеди суд и Парламенат у право које заступа,. није се никад обзирао на време и на свој физички напор. Вредно је напоменути, да за нормално прочитање једног његовог говора у Парламенту из 1929. год. треба равно 27 сати. Као адвокат, као парламентарац, као министар, као претседник владе и Републике, радио је све док није дневни посао свршио, па макар то трајало и целе ноћи. У томе га нико није могао спречити. Био је феноменалне меморије: могао је написати говор и изговорити га напамет без иједног одступања. У говору је био јак дијалектичар, јасан и прост, убедљив до невероватности. Говорничку трибину никад није напуштао док није имао преставу да је убедио слушаоце у оно што је казао. Поенкаре је ширио око себе такву сигурност, да је се добијао утисак, да се уз њега ништа непредвиђено не може десити. Слободно време најрадије је проводио на свом имању у Санпињиу код Сен-Миела, које му је од деде остало: ту у лепом природном декору, доносио је закључке који су одјекивали Француском и целим светом. Из Јелисејске палате изашао је незнајући где ће се настанити. Кућа у Бар ле Дику била му је разрушена, имање у Санпињиу упропашћено. Из високог положаја изнео је само своју част и сав свој понос, али у потпуности: никад му нико у животу није рекао да је гледао пре своје интересе од државних. Био је више него сиромах према полажајима које је заузимао.