Branič

Страна 604

„Б Р А Н И Ч'

Број 11

ђународном организму допуни и подмлади свежом снагом огромне Русије. Круна његове делатности, историски састанак нашег Краља и Бартуа, тако трагично завршен у Марсељу, који је имао да донесе нове тековине човечанству на миру и мирној сарадњи, остала је, на жалост, прекинута. ,,Пао под метцима бедног убице, каже Тетрз од 11. октобра 1934. год., поред пријатељског и савезничког Суверена, г. Луј Барту улази у историју са ореолом жртве најплеменитијој ствари. Са њим одлази велики службеник земље, неумитни републиканац, далекосежни и широк патриота, и један од оних парламентараца који никад није отказао кад му је се народ обратио". Луј Барту био је човек велике културе. Историчар, путописац, музичар, литератор у најширем значењу, Луј Барту је имао нарочиту пасију да скупља ретке књиге, тако да је његова библиотека једно мало чудо од непроцењиве вредности. У тој библиотеци он је у главном црпео материјал за своја разноврсна дела, која одају пре свега склоност код великог гшсца за сјајну слободарску прошлост Француске (Пут око мојих књига: око Ламартина, Ламартин говорник посвећено погинулом сину Максу, Историја Жирондинаца, Генерал Иго, Мирабо, Дантон, Девети термидор), затим за литературу првога реда ( Око Бодлера, Неиздата аисма Алфреда де Вињиа Виктору Игу, Виктор Иго ученик Бискаре, Рашел, Пјер Лоти, Љубави једног иеснша), за популарне књиге (Политичар), савремену историју (Мароканска битка, Час права: Француска, Белгија, Србија, Писма младом Французу, На иуту ирава, Уговор о миру, Лиотеј и Марок), музичку критику уз многе расправе и чланке у Аналима, Плавој ревији, Париској ревији, Недељној ревији и разним другим часописима и двевним листовима, где његове студије одају човека великих интектуалних способности. Луј Барту је изабрат 2. маја 1918. год. за члана Француске Академије, те је тиме добио највише признање за свој интелектуални рад од ове највише интелектуалне институције у Француској. У целом свом дугом животу Барту је остао веран адвокатском позиву, у коме је прве кораке по свршеној школи учинио и који му је пружио највеће могућности да велике своје способности развије. Није често пледирао, али га зато срећемо у веома финим правним споровима, где се од адвоката тражи нешто више од обичног професионалног знања. Имао је великог разумевања за адвокатска професионална питања и као Министар правде задужио је адвокатски ред излажењем у сусрет оправданим захтевима његовим. Састанцима судским и адвокатским увек је лично присуствовао и