Branič

Страна 714

„Б Р А Н И Ч"

Број 12

држину записника и то искључиво на садржину самог поравнања, онда ће се поравнање у смислу § 278 став I Грађанског парничног поступка сматрати као закључено. У противном, ако има примедбе ма које парничне стране о садржини поравнања, унетог у расправни записник, онда нема поравнања са разлога што недостаје споразум парничара, Странкама ће се на њихов захтев и о њиховом трошку издати отправак записника о поравнању — § 284 став I Грађанског парничног поступка. Странке овај отправак имају тражити на самом рочишту на коме је закључено поравнање у противном, могу по одредби § 286 Грађанског парничног поступка тражити препис записника о поравнању. § 529 став I Грађанског парничног поступка нормира:: „Ко намерава поднети тужбу пред ма који суд овлашћен је да, пре него што је поднесе, предложи среском суду противникова пребивалишта, да противника позове пред тај суд ради покушаја поравнања". Тај смо пропис навели јер и он, говори о поравнању, само не о судском, које нас интересује, већ о вансудском. Такво се поравнање истина закључује пред судом али у моменту кад још спор није ни заснован, дакле ван спора, те стога оно, ако се и закључи,. неће бити судско. В) Да су обе аарничне стране при том саоразуму учиниле узајамна одстуаања од својих арава односно захтева.. Најзад последњи битни елеменат судског поравнања је: да. су обе стране учиниле узајамна одступања од својих права гезр. захтева. Ако се тужилац по одредби § 490 Грађанског парничног поступка изречно одрече свога захтева или једног дела захтева, онда то није поравнање већ једнострано одрицање титулара од свога права, као што и изрично признање тужбеног захтева гезр. једног дела тужбеног захтева од стране туженога — § 491 — није узајамно одступање парничара од својих права односно захтева већ манифестација воље туженога, да се тужиочеви захтеви, истакнути у парници, признаду као истинити, да се констатује: да је на: његовој — тужиочевој — страни право. Кад се узме у обзир, да изостанак парничара са рочишта односно пропуштање туженога да поднесе одговор на тужбу — §§ 492—498 Грађанског парничног поступка — није ништа друго до прећутно признање противникових захтева, онда и код тих случајева нема узајамног одступања парничара од права захтева, па према томе ни поравнања. Из предњега, што је наглашено излази: да је граница судског поравнања између изричног одрицања од тужбеног захтева односно једног дела тужбеног захтева и тужениковог изричног признања,. сасвим или од чести, тужбеног захтева односно прећутног признања противникових захтева. Остало би још да видимо: чиме судско поравнање може бити условљено и какву снагу оно има.