Branič

БЕЛЕШКЕ

35

Ова одбрзна има још једну карактеристичну црту, у неку руку професионалну. Бранећи адвокате, г. Др. Вујанац је проткао своју одбрану погледима и схватањима тесно везаним за адвокатуру. Његова химна слободи, у којој се једино може правилно развијати адвокатски ред, спада у најлепше написане и изговорене код нас у том погледу. Тај део одбране вреди нарочито прочитати да би се добила престава у каквој је либералној атмосфери вођен овај процес, што служи, понављамо, прво на част суду, који је све то омогућио, па онда адвокатима, који су као г. Др. Вујанац умели да искористе у потпуности своја права бранилаца а да ниједног тренутка не доведу суд пред дилему, да се користи правом рестрикције одбране. Са оштампаном одбраном г. Др. Драг. Јанковића, која је са више тачака инструктивна, са оштампаном одбраном г. Др. Вујанца, која нам такође открива многе интересантности са овог претреса у вези са правним схватањима и мишљењима, очекивати је да ће и остали браниоци своје одбране објавити и тиме сачувати од заборава један процес у коме је достојно престављен и судиски и адвокатски ред и који у том погледу може служити за пример генерацијама које долазе. В. Б. Римски преговори између Италије и Француске. После велике неизвесности у погледу одласка у Рим, најзад је г. Пјер Лавал француски Министар иностраних послова отпутовао у Рим у очи православног Божића, и тиме учинио давно очекивану посету Италији, коју од рата ниједан француски Министар спољних послова није учинио. У исто време, своје бављење у Риму искористио је да направи посету и Римском Папи, коме од престанка Папске државе ниједан француски Минис.ар спољних послова није учинио посету. Г. Лавал је у Риму примљен, у прво време резервисано, али у колико је се имао утисак да ће се ипак нешто свршити, римске масе су биле нешто расположеније, тако да је испраћај испао најсрдачнији. Званично, Рим је се трудио да високом госту покаже све своје старо гостопримство и ту у истини није било усиљености. Ватикан је француског Министра примио са дирљивом простотом, која је резервисана само онима који су најближи католич-

кој цркви и католичанству. Са два највећа ордена — Италијанског Краља и Папе — и срдачним испраћајем г. Лавал не може бити незадовољан. Он је отишао исто онако весео и насмејан као што је и дошао. Рад у Риму био је обавијен велом. Чувало је се да ни најмања индискреција не дође у јавност. То је можда и разлог успеха, акосетако може рад у Риму назвати. Све је ипак протекло у тачно замишљеном реду и вероватно по раније утврђеном програму. Рим нам је тек 9. јануара а Париз 10. јануара 1935. год. саопштио у изводу, у нешто неравногласном тексту, шта је урађено. Пошто је претходно наглашено, да је се у току преговора у Риму констатовала сагласност обе владе „како на проблеме опште политике, тако и на оне који интересују нарочито односе франко-италијанске", објављено је, да је у Риму 7. јануара 1935. год. потписан један уговор и више протокола и декларација. Потписан уговор односи се на исправку границе у корист Италије, сходно тајном Лондонском уговору од 26. априла 1915. год. (који је признао Италији право и на Далмацију), у Либији, где Италија добија једну територију од око 114.000 квадратних километара и у Сомалији, где добија један важан троугао у величини од око 1.000 кв. километара. Гранична комисија ће на лицу места извршити разграничење као и састави1и споразуме о добром суседству. У нарочитом протоколу одређене су основе за Конвенцију, којом ће се заменити раније Конвенције од 1896. год. а ко;е се односе на италијанско становништво у Тунизији. До 28. марта 1945. год. деца рођена од италијанских родитеља, наравно у Тунизији, могу тражити француско поданство, а после ове годиве следоваће ситуацију предвиђену француским законодавством за Тунизију. Стечена права Италијана из слободних професија до 1945. год. у ма коме стању се она затекла, биће респектована. У трећем реду, предвиђене су мере за заједнички рад обе владе на развоју економских односа Метропола са колонијама у Африци и суседним земљама. „Сматрајући, да потпуно одређивање интереса у Африци, ма колико корисно оно само по себи било, олакшава необично много њихову сарадњу на плану опште политике, обе владе су сматрале за потребно већ сад да