Branič

БЕЛЕШКЕ

крација долази обично путем финансијских закона (тако напр. код нас § 63 финансијског закона за 1934/35 годину, чиЈа би се законитост и правна важност могла спорити, с обзиром на новија схватања да су чланови народног преставништа органи државни којима је поверено вршење једне одређене функције, коју, пак, они не могу пренети на другога, јер је делегација у јавном праву допуштена само тамо где је изречно предвиђена, што, опет, није овде случај. Законодавац је свемоћан да уради шта хоће, али он то мора урадити сам. Функцију која му је поверена, као органу државе, не може он, јер то није накакво његово право, пренети на другог органа, јер би Се он, по супротном схватању, у једном моменту могао одрећи уопште те своје функције или је пренети потпуно на другога. То се, пак, не може никако допустити, јер ако ни најнижи орган не може пренети вршење своје функције чак ни на свога претпостављеног органа, нити може ни делимично ни стално напустити своју дужност, онда је то мање могуће код једног тако важног органа као што је законодавна власт). Огуда се често говори, у посследње време, о појачању извршне власти. С друге стране, и ако границе надлежности одн. функције појединих власти остају неповређене, или бар формално неповређене, утицај једних органа на друте постаје каткада толики да угрожава правилно функционисање државног апарата, и тиме бива доведен у питање сам принцип одн. организација која се на њему оснива. Тако се данас, у појединим земљама говори о кризи парламентаризма, због сувишног утицаја законодавних органа на извршне органе, због превласти законодавне власти над извршном (в. о овом питању у Француској белешке г. г. Живојина М. Перића у Архиву за новембар 1934 год. и Др. Видана О. Благојеиика у Браничуза новембар 1934 год.). Говори се о кризи парламентаризма, па чак и демократије. Остављајући на страну ово питање о превласти парламента над егзекутивом (која, изгледа, да је у Француској и поред све узнемирености, данас само формална: не треба заборавити да је Народна скупштипа изгласала буџет, онакав какав је предложен од владе, за непуних месец дана, а да је Сенату остављено за претрес буџета у финансијском одбору и пленуму само седам дана. — Када се обрати пажња на

фактично стање, онда се заи:та може говорити о кризи парламентаризма, али не у оном смислу у коме то истичу г. г. Думерг и Бартелеми, већ у обрнутом смислу: губљењу власти и нарочито угледа парламента) хтели би да се дотакнемо питања односа судске власти према другим двема властима у Француској. Независност судске власти, схваћене у најширем смислу, т. ј. подразумевајући под њом целокупно делање од покретања поступка, грађанског или кривичног, па до извршења судских одлука, основни је постулат модерне државе. Скоро сви устави садрже изречне прописе у томе смислу (изузетак је наш устав од 1931 године, који истина предвиђа непокретност судија, која је неопходна за њихову независност, но који у прелазним наређенима прописује да ће прописи о сталности судија ступити на снагу пет година после доношења устава, т. ј. 3 септембра 1936 године). Ово је сасвим разумљиво. Рђаво функционисање законодавне или извршне власти може да буде штетно по политички поредак и живот у земљи, може да доведе до већих или мањих поремећаја па чак и револуција, док међутим рђаво организована и у погрешном циљу употребљенасудска власт доводи у опасност правни поредак и правне односе — права појединаца, који су основица данашњег друшвеног уређења. Отуда свака повреда независности судске власти пада теже него таква повреда на страни друге две власти. И заиста, перспективно посматрано, та је независност, бар у земљама где постоји висока свест о потреби друштва и поштовању права других, у главном, била сачувана. Међутим, у последње време, у Француској, земљи која је у том погледу служила за пример, почиње се говорити о кризи правосуђа. Утицај органа законОдавне и извршне власти на судске органе, или лица која се ослањају на утицај одн. могућност таквог утицаја, постао је врло велики. Тај је утицај прешао меру допуштеног и довео у опасност независност судску, па према томе и систем који достоји — демократи!у. Заташкавање великих афера, одустајање од гоњења против варалица и банкрота, велика самилост пороте, која каткада изазива губљење сваког поверења у ову институцију као такву (в. Живојин М. Перић : Порота уБраничу за јуни 1933 год,), дало је повода да се јавност побуни против тога стања, које прети