Branič

52

,Б Р А Н И Ч*

вића, рекао још у XVII веку Д. Агесо претседник Врховног суда у Француској. Адвокатура је била позната и уведена још у далекој прошлсисти, првих дана цивилизације. Она је постојала код Калдејаца, Перзијанаца, Египћана, Грка и Римљана. Чувене су беседе Цицерона, Перикла и др. славних говорника Ст|арога века, који су били по професији адвокати и као такви држали јавне беседе у сенату бранећи право народа и државе и тражећи слободу човека. Адвокати су још тада заузимали највеће положаје у држави. Данашња Француска у томе још предњачи. У њој је „адвокат цењен, не само због грађанина за чије се право залаже, већ и због самог закона који судији има да тумачи и да му, путем јуриспрудвнције, шири примену. Судија и адвокат ту се допуњују у правном и социјалном смислу. Јер судија гледа живот кров закон док адвокат заков види кроз живои", — како се то вели на једном месту у књижици г. Јовановића. Корен адвокатуре не видимо само код ових горе наведених других народа- Њега има и код иас у добу цветања и величине српске државе. О адвокатури говори и Закон Душана који је тражио, да сиромашиа странка, која није могла дићи парницу или се бранити пред судом, -— може дати „парца" који је био помоћник и суду и парничару. Дакле, још у овом добу адвокатура је код нак од правосуђа призната и тражена. Модернију, довију адвокатуру лепо је оцртао г. др. Јовановић: Уређење адвокатуре зависи од тога како се разуме њена улога. У том погледу ми видимо јасно оцртана два система. Један је више својспвен државама са бирократским уређењем, други је, по свему, више у нарави држава са демократским уређењем. У оним првим адвокатура никада није могла доћи до великог угледа и ујтицаја. Она тамо! иије Бог зна како ни цењена, јер адвокат по суштини својој треба да је сарадник судије али и његова контрола. Он критикује његове одлуке, критикује законе и што је нарочито незгодно он критикује поступке власти и бори се противу њених злоупотреба. Дирати пак у власт тамо где је њен ауторитет пречи од свега, врло је кезгодна ствар. Због тога се спутава развој адвокатуре у земљама са бирократским уређењем. У демократским државама- где је право грађана прече од ауторитета власти, адвокат је угаућен на >суд који је, по> самом устројспву већ удешен тако, да адвокат пред њим доби.ја широко поље рада у одбрани права грађана и неограничену могућност да утиче на правосуђе; у! тим |е државама по правилу усменост и контрадикторност 1 спроведена кроз све степене судства; у њима су судске дебате обилате а јавносг широкаНаше новије, световно законодавство расчистило је питање адвокатуре у позитивном смислу. До душе у пракси не у свему онако како је то у оним другим, правим демократским државама, али ипак има нечег што на то потсећа. Закон о адвокатима од 1929 год. тачно је прописао како права адвоката тако и његове дужности. У своме § 1 закон је дефинисао и саму адвокатуру „која је занимање јавног поретка. Њој је циљ да адвокат . . . . у случају спора пред судоеима заступа парничаре бранећи њихове оправдане интересе и права, и да у опште у примени закона пред судовима, другим државним и самоуправним властима и јавно-