Branič

60

„Б Р А Н И Ч"

је противна страна изречно признала, а прећутно признање има судија да цени у смислу § 363 грпп. У главном је дакле разлика та, да, док се по старом поступку садржииа неке писмене исправе морјала безусловно примит ( и као доказ, п!о ново.м појступку зависи од резултата свеукупнмх доказа дали ће се и колика вредност придавати садржини саме исправе. 2. — Даље ново начело на којем се оснива нови ванпарнични поступак јесте начело поетупања по службеној дужности и истраживања материјалне истине по службеиој дужности. Начело поетупања по службедај дужнкксти узакоњено је отУга што- се законодавац поставио на становиште да је сваки судски поступак уставогва за опште добро. Ово начело произлази из саме природе ванпарничког поступка, пошто се из разлога целисходности уређење ванпарничних правних ствари тражи редовно у јавном интересу, и пошто странке не би могле никако или само уз велике тешкоће уредити ове ствари без сарадње судова, док на другој страни није потребно да се о њима покрене правни спор. У ванпарничном поетупку поступаће суд у прв/ој врсти по службеној дужности у оним стварима!, које се тичу лица, која стоје под оеобитом заштитом закона. На о^снову вачела истраживања по службеној дужноети суд ће и по службеној дужности провеати извиђаје (§ 152 вп.) а у важнијим или сумњивијим случајевима, пре непо што одобри предлоге штитника или скрбника, преслушати по потреби сроднике, суседе или друга поуздана лица, па и само оно лице, ко-је је под старатељством, уколико је оио способно проеуђивати о својим пословима. У циљу да се што боље обавести о приликама, суд може » пиомено( тражити обавештења и мишљеЊ!а од општинаког поглаварства, школске управе или других власти или уставова. Ово последње је веома важна новина вовог закоиа. Неспорна правила за Краљевину Србију нису имала поеебних одредаба о надлежноети. Прооиси о надлежности парничног поступка вредели су и за ванпарнично право. С обзиром на то да поједиие врсте ванпарничног поступка захтевају разне пропиее о надлежности, нови ванпарнични поступак отклонио је сваки неспоразум са те стране тиме, шпо је у поеебним наређењима о појединим вретама вавпарничног поетупка свагде унео одговарајуће прописе о< ндгхлежности. У општим! наређењима налази се само уставова о реалној вадлежности (§ 3 вп.) према ко.јој је за поједине реалне етвари, тј. за вршење судских радња! везаних за ка|кву телесну ствар као в.пр. за увиђаје, налазе вештака, попиее имовине, процене, дражбе и увођење управитеља, наређена месна надлежност оног среског суда у чијем се подручју етвар, на којој треба односну судску радњу провести, налази. Даља важна разлика између Неспорних правила и ванпар|ничвог поетупка тиче се решавања претходних правних питања и упућивања на парницу или ва управни поетупак. По Неспорним правилима обуставио се ванпарвични поступак чим се наишло на какав епор било о праву или правном одвошају или правно-важвој чињеници. Једна од заиитереаованих странака упућивала се на редован пут парнице и док се спор није окончао, није се могло