Branič

148

,Б РА Н И Ч"

чање: само ово гмследње иде против 1из со§епз-а а ни и оно ирво. У осталом, међу православним свештенством бил!01 је заступано и схватање да ни д р у г и свештенички брак (т.ј. брак д р у г и у опште рачунајући, дакле, и онај, у коме је свештеник био кзо! световно лице, пре хиротоније) 2 ) не би био противав канонима Православне Цркве. Напослетку, и нека би 'овде било какве нелогичности код Цркве, то) не треба да буде, за нас световњже, разлог да, код тумачења државних закона, по(ђемо, и ту, за Црквом. 3 )

2 ) Када се говори о „другом браку свештеника", мисли се, наравно, на други брак имајући у виду и први брак, онај закључен пре хиротонисања. И ми смо се у том смислу и изразили на стр. 12. нашега рада: Лично Брачно Право, Београд, 1934. год. [„а наши православни свештеници шта више траже да се могу и два пута женити (други пут по хиротонисању)"]. У осталом, то се види и из ових ставова истога нашега рада (стр. 34. и 35.): а када постане свештеник па, после тога, било обудови било се разведе, он не може више ступити у брак"; „Из тога што свештеник чији брак је престао не може више да се жени"; „Али, акоје тако, ако се из тих разлога забрањује свештеницима да могу ступити у брак..."; „Ову недоследност, изгледа, запазили су наши православни свештеници и желе да је отклоне на тај начин што би се и свештеницима допуштало да се, и после хиротоније, могу женити, бар још једном." Према томе, неумесно нам примећује Г. Ђ. Слијепчевић, у своме приказу нашега горњега рада (в. „Православље", орган Удружења Српског Православног Свештенства Архиепископије Београдско-Карловачке, Београд, Јануар, 1935. Бр. 1.), као да смо ми у ставу: „(други пут по хиротонисању)", стр. 12. реченога нашега рада, хтели рећи: други брак без онога брака пре хирогоније (дакле, управо ту би било говора о шри брака): свакако да је Г„ Ђ. Слијепчевић био изгубио из вида наше мало час наведене пасусе. 3 ) У своме горе наведеном раду: Лично Брачно Право, ми смо покушали показати да схватање Цркве о браку није много у складу са Христовом Етиком (стр. 10.—12.). На томе се је задржао и Г. Ђ. Слијепчевићу своме врло интересантном приказу тога нашега рада („Православље", Јануар, 1935.): Г. Слијепчевић се ни мало овде не слаже са нама и своје разлоге изнео је прилично ех са(ће<3га и са самопоуздањем: ово долази од онога или оно од овога. У сваком случају,. самопоуздање је за похвалу, јер без њега не може бити успешне борбе ни у области идеја као ни у рату. Разуме се да је друго питање да ли се је, у конкретном случају, остало, код самопоуздања, у оправданим границама, као што, с друге стране, самопоуздање не искључује скромност ни скромност самопоуздање. Ствари на које, разуме се, није потребно подсећати једног хришћанског свештеника (Г. Ђ. Слијепчевић је, сигурно, свештено лице) чија прва врлина је скромност (ту се, несумњиво, Г. Слијепчевић не одваја од нас). Г. Ђ. Слијепчевић се је, да би поткрепио своје тврђење да Христово Учење о браку није онакво како ми то узимамо нити да је Црква ту, ма и делимично, у опреци са Христовим Учењем, позвао на оно на шта се, наравно, један свештеник и теолог може и мора позвати када је реч о питањима ове врсте и уопште када је реч о Христовом Учењу, т. ј. на Библију. Нећемо и не можемо одрицати Г. Слијепчевићу стручност у овим стварима, без претензије да ће ово за Г. Слијепчевића имати много значаја, јер долази од нестручнога лица. У осталом, то не би било ништа немогућно да и један нестручњак, световњак, односно нетеолог, те исте ствари,. само ако би хтео, савлада и тако постане у њима стручњак, као што би, наравно, и један свештеник (теолог) могао опет, ако би хтео, савладати и научити другу коју дисциплину (н. пр. правну). Све науке су приступачне сваком који се за њих интересује и у данашње, у просвећењу толико одмакло, доба стручност није нешто изузетно да би могла особито импоновати. Што, пак, није чест случај и штс импонује то су примери високих душевних особина, начелност и пожртвованост за своја уверења. А сама специалност и цитати, ма то било и из Библије, неће много допринети лечењу садашњега беспринципиелнога времена. Нарочито неће томе лечењу допринети Хришћанска Црква код оволике и овакве њене раздељености. Најмање је, у овој области, могао мислити Г. Слијепчевић да ће нас убедити својим наводима. И то је сасвим разумљиво када се има у виду да се је, још у XI. Веку (1054. Патриарх Цариградски М. Сеги1апи5, 1045., умро 1058.), Црква.